U SUSRET MISLIMA VLADANA DOBRIVOJEVIĆA
Sa prozom Vladana Dobrivojevića, susrela sam se slučajno, tumarajući, već po ko zna koji put, po naslovima pročitanih knjiga gradske biblioteke , koja je skromno snabdjevena. U moru naslova, privuče me interesantan naslov „ Legenda o zemlji zrikavaca“, zaista primamljivo i neobično. Nisam znala šta mogu od nje da očekujem. Započela sam sa čitanjem, i kako ispred mene uvijek stoje papir i olovka kada čitam knjige, u nadi da ću uspjeti da izvučem neki citat koji bi se meni svidio, koji bi se srodio sa mojom dušom, nemalo sam bila iznenađena, kada sam počela da prepisujem i vadim citate odmah. Od prve stranice, od prvog podnaslova Pod klepsidrom. To se i kasnije dešavalo sa ostalim mislima izrečenim u kratkim, ubačenim pasusima, koji dijele knjigu na taj način što se između događaja, koji su dati kao slike, ubacuju ti pasusi, nazvani Iz knjige gostiju. Međutim, ne čitajući knjigu polako ( jer ja tako ne umijem, knjige gutam u jednom dahu ), shvatila sam da stojim pred štivom koje je za mene , koliko izazovno, toliko i nesavladivo. Shvatila sam da ovaj roman nije običan roman. Bila sam jako tužna što knjigu nisam mogla da razumijem. Pomišljala sam i da odustanem od čitanja, shvatajući da, što je moj napor da nešto shvatim veći, da mi se otvaraju sve veće jame nepoznavanja onoga o čemu čitam. Ali prelijepi stil pisanja, koji sam nalazila u svakoj rečenici , sprječavali su me u tome. Onda sam počela da razmišljam o tome šta se dešava? I Vladan Dobrivojević i ja govorimo istim jezikom, ali da li moguće da se dešava ono dobro poznato Ko ima uši neka čuje?Žalila sam što su moje uši izgleda tada bile zapušene i nisam čula ništa od onoga što mi se kazivalo. Uspjela sam da shvatim da se radi o piscu koji je virtuoz sa riječima, koji se sa riječima igra. Kakva je ta njegova majstorska igra? Svi znamo te riječi, jer govorimo istim jezikom, ali niko od nas ne zna tu igru , kojoj je on našao ključ. To me fasciniralo i zainteresovalo da malo više nađem o njemu na netu. Ako ga već ja ne shvatam, da pokušam da ga shvatim, jer me moja nemoć u nerazumjevanju knjige natjerala na to . I tako sam ušla u igru. Našla sam šture isječke iz novina u kojima se on pominje, a pažnju mi je privukla jedna rečenica koja je glasila :
najveći živi srpski pisac nije ni jedan od prononsiranih, već skrajnuti i samozatajiti Vladan Dobrivojević.
Kako me bilo sramota tog trenutka. Da li je moguće da o njemu ništa nisam znala? Čitam od kako znam za sebe, ni jedan dan mog života nije prošao bez knjige, pa kako sam mogla ostati tako neinformisana? Pitanja koja se me salijetala u sekundi. Onda sam shvatila i zbog čega je to tako. Da greška nije u meni, greška je uvijek tamo gdje je i bila, gdje jeste i gdje će zauvijek biti. U ljudima koji su izgubili savjest, koji igraju samo kako im se naredi. O.K. to nam je svima dobro poznato, ništa novo i ništa iznenađujuće. Znajući klimu u kojoj pokušava da opstane misao Vladana Dobrivojevića, počela sam da čitam „Ime vir-Jeremija“.I gle čuda, upravo ono u čemu živimo danas, upravo ono što mnoge nas Jeremije proganja, dešava se i sa Vladanovim Jeremijom.
Knjiga je podjeljena na 15 poglavlja , a svako poglavlje ima svoju temu:
1. O nadvišavanju
2. O mašti smisla
3. O gomili i obavezi povratka
4. O vremenu bez glasa u pustinji
5. O lažnom proroštvu i Vavilonu
6. O poukama progonstva
7. O prijateljstvu
8. O ženi i mužu
9. O življenju vječnosti ili smrti
10.O opsadi i padu
11.O probi pakla i bojama istorije
12.O novom početku
13.O zavičaju
14.O Božjem imenu
15.O viru imena
Sada već ohrabrena činjenicom, da sam uspjela da shvatim da u riječima Vladana Dobrivojevića, trebam pronaći skriveni smisao, ali da će moja uspješnost zavisiti samo od količine onog mojeg unutrašnjeg „ Ja“, koje je slično, u manjoj ili većoj mjeri samom Jeremiji. Koliko sam i sama Jeremija, toliko ću bolje shvatiti knjigu. Uši su mi se izgleda otvorile. I uronila sam u Jeremiju, jer mi je Bog dao sličnu sudbu. Jeremija je svako od nas društveno neprihvaćen, od zajednice odbačen, usamljenik, često prozivan ludak, jer dati takvu karakteristiku nekome, najlakši je način da ga skloniš u zaborav. Da ga ljudi ne čuju, možda ga vide, ali ga ne čuju. Zaokupljeni svakodnevnim ovozemaljskim brigama, nemaju ni volje, ni snage, ni želje da iskoče iz izbrazdane poljane,koja ne remeti kolotečinu njihovih monotonih života. Tu kolotečinu čine potčinjavanja, odobravanja, uklapanja u društvenoprihvatljive obrasce ponašanja, ma ako se i jačim smijehom drzneš da pokažeš prezir prema svemu tome, postaješ Jeremija. Ali Jeremija ima nešto što su ostali odavno izgubili, a to je Glas. Glas je Savjest. Običan narod je zbunjen, jer u Jeremiji vidi nešto nepoznato, izazovno, ali i opasno, a vladari mrze Jeremiju, jer je on sve ono što oni nisu i što više nikada neće biti, a Jeremija je tu da ih na to stalno podjeća. Vladare grize Jeremijina Savjest, jer je Jeremija ima, a oni ne. Zato je Jeremija trn u oku svakome. Jeremija zna da je njegov zadatak tegoban, toliko je jednostavan, a toliko težak. Jer šta on hoće? Hoće da probudi uspavane ljude, hoće da ih nauči da umiju da kažu „ne“, hoće da im vrati Savjest, koju su oni odbacili. Jeremija zna, da će samo mali broj izabranih biti sposoban da ga čuje. To me podsjeća na Vladiku Nikolaja Velimirovića kada govori o „ Hristovoj manjini“, meni omiljenoj priči.
При том уопште није важно то што је заиста чудо уколико од
неког будем примљен. Уколико је мој говор прави, упиће га
загонетно саздање свемира, и одатле хранити речи ономе ко
уме да им се приближи, ма када.
Sudbina Jeremije me podsjeća I na priču o jednom naizgled mudrom kralju iz knjige “ Ludak” Halila Džubrana. Naime, vještica je zatrovala bunar u jednom gradu I rekla da će svi koji budu pili iz tog bunara, postati ludi. Tokom dana svi ljudi su pili iz bunara , sem kralja I njegovog komornika. Tog dana, ljudi po ulicama nisu ništa drugo radili nego šaputali jedni drugima “ Kralj je lud. Naš kralj I njegov komornik izgubiše razum. Svakako da nama ne može vladati ludi kralj. Moramo ga zbaciti sa prestola. Te večeri naredi kralj da mu se donese zlatni pehar sa vodom iz bunara. Dao je komorniku da pije, a onda I sam popio, a u dalekom gradu, zvanom Virani bi priređeno veliko slavlje, jer kralj I njegov komornik povratiše razum.
Ovo je bila priča o nazovi mudrom kralju, koji se dobrovoljno priklonio masi, ali Jeremija je odbacio pehar ludosti, slomio je glineni vrč o kamenje, govoreći da će se tako razbiti pokvareni narod, većina ljudi koji čine današnje društvo. Narod je bio uznemiren, ali nije imao uši da čuje ono o čemu im je Jeremija govorio.
Јер, све отровно пролазно остаје исто; преодевајући се, све остаје тек поновљиво, и догађај обнављања успомене буђења Гласом, спремно враћајући кључ којем се намах, сврставане у истоветан склоп уроте, повинују тренутно махнитајуће силе датог доба, постаје капија потоње понуђеног избављења.
Kako da shvatim navedeni citat? Kada ti se vrati izgubljena Savjest , ili ako si bio srećnik, pa si uspio da je u današnjem svijetu sačuvaš- to postaje kapija potonjeg ponuđenog izbavljenja.
Ovo mi se čini da je I suština onoga čemu je težio Jeremija I šta je od ljudi tražio. Samo jedno- da imaju Savjest.
I zašto Vladan Dobrivojević često upotrebljava asocijacije vezane za grnčarski zanat? Zato što je glina savitljiva, grnčar je oblikuje po svojoj želji I sopstvenom nahođenju. Skreće nam pažnju da grnčar može biti svako od nas, da je duša sačinjena od takvog materijala, koji se može oplemenjivati, oblikovati po slici Praslike I Praduše koja lebdi u Svemiru, a kojoj je toliko težio I Njegoš u svojoj “ Luči mikrokozmi”. Znači, da li ćemo zadržati sebe I svoju Savjest, zavisi od nas samih I to je naš dobrovoljni izbor. Ostati usamljeni, društveno odbačeni, progonjeni ludaci, ali zadržavajući Savjest ili se prikloniti jednoličnoj masi hodajućih robota ?
Лажу једни друге, јер лажу себе, јер су слагали стварност и повратно се хране њоме слаганом.
Потребан је неки виши терет, заривен у покрету саме Промисли, који ће, користећи испредену тетиву мог бића, затегнути лук изабраништва и оправдати хитнуће преко мостова заштитног прајезика природе. Тако, наиме, постајем Божји глумац. Нисам више само спремиште Гласа, него кажипрст међу шакама којима неизмерна Доброта још једном премесује и упозорењем поправља своје отргнуто дело. То су свакако деонице у којима се збира радост мог трајања, тај само мени знан траг упућивања до неког знака, опомена, пре него што се они обзнане другима.
Jeremija ne predstavlja samo Savjest. Bog mu određuje još jednu ulogu. Da pokuša da dobrotom popravi otrgnuto djelo tj. čovjeka palog u grijehu. Zbog toga Jeremija živi I to mu je misija koju treba da obavi. Mnogo puta je želio da odustane od svoje misije, sagledavajući svu uzaludnost svojih pokušaja.
Премда сам небројено пута помислио да ми они такви нису потребни, да ћу одступити у пустињску колибу да расађујем звезде по пољима најзад успокојених мисли, ипак је нека сила неодољивог унутарњег обузимања увек потврђивала да сам срастао уз људе, или да су они лавиринт у којем сам судбински урамљен како пре смрти не бих стигао до престола мира.
Jer većina ljudi ne želi da krene Jeremijinim putem i lakše se odlučuju da ispiju pehar ludosti, nego da prime teret Savjesti. I tako se razdvajaju dvije grupe ljudi, Jeremije kao Hristova manjina i Hinomski ljudi koji su ispili pehar ludosti.
У томе се суштински разликујемо, али остајући парадоксално
блиски на тачно насупротним тачкама. Ја, наиме, тражим
заједничког Човека у понуди другом, како бисмо се у њему слили као у исти корен, и како би се наше посебности разумеле у крошњама највиших тежњи дигнутих из подразумевања исте основе. Хиномски људи, пак, ископавају грозу све док из себе не раскопају пакао као лакше достижно зауставилиште времена. Копају паклено дно свих дна, јер ово
преда мном јесте пакао, којег човек носи у себи као могућност.
I nemojte se zavaravati da Vladan Dobrivojević govori o Judejima. Jeremija je univerzalan ,svevremenski I govori o cijelom čovječanstvu, o svim narodima, ali Vladana Dobrivojevića vjerovatno najviše boli I dotiče Jerusalim njegovog naroda.
10.07.2010.