недеља, 23. јануар 2011.
уторак, 19. октобар 2010.
“ GORSKI VIJENAC “ PETAR II PETROVIC NJEGOS
" Gorski vijenac " je za mnoge , tesko razumljivo djelo, zbog arhaicnog jezika kojim je pisano. Njegova ljepota I lezi u tome, u pravom duhu naroda, koji je uvijek tezio svojoj slobodi. Ne smije se zaboraviti ni istorijski okvir u kojem je ovo djelo pisano. Napisano je u jeku borbe protiv turske vlasti. Njegos velica srpsku istoriju, kroz njegov omiljeni lik – junaka srpske istorije – Karadjordja. Njemu je posvecen uvod , koji je naknadno pisan I koji se zove “ Posveta prahu Oca Srbije “. Cijelo Njegosevo djelo, ima osnovnu ideju, velicanje srpske nacionalne svijesti I jacanje borbenog duha u borbi protiv poturica. Niko nikada nije tako dobro istakao nepomirljive razlike izmedju dva naroda, srpskog I turskog ( zapravo poislamljenih Srba ), kao sto je to uradio Njegos. Izvukao je glavne ljudske osobine, koje karakterisu I jedan I drugi narod, isticuci kako su one toliko nepomirljive da stvaraju duboki istorijski jaz, koji se nikada nije mogao I nece premostiti. I danas smo zivi svjedoci, koliko je Njegos bio u pravu.
“ POSVETA PRAHU OCA SRBIJE “
Cijela
Posveta je oda Karadjordju I velicanje
njegovog djela, a isticanju velike sramote Milosa Obrenovica, koji je
svoju vlast utvrdio na izdaji velikog srpskog junaka I tako zadobio povlastice
od Turaka. O tome govori stih br.24
…tvojoj glavi bi sudjeno za v’jenac
se svoj prodati !
Pominje I
poznate istorijske vojskovodje : Napoleona, Karla, Blihera, kneza Velingtona I
Suvorova. ( stihovi 5 i 6 )
Govori I o
velikim izdajama kroz istoriju naroda, pocevsi od starogrckog perioda, pa do
Milosa Obrenovica. U tom kontekstu
spominje Egista, Pizona, Vukasina Mrnjavcevica, Borisa Godunova I Milosa
Obrenovica. ( stihovi 25 – 28 )
GORSKI VIJENAC ( analiza )
Zapocinje
monologom Vladike Danila u kojem opisuje koliko je jako I rasprostranjeno
tursko carstvo I koliko se sve vise I vise siri. Pominje neke istorijske
dogadjaje, a medju njima je najznacajniji dogadjaj, sprijecavanje sirenja
turskog carstva u zapadnoj Evropi
732g. u bitci kod Poatjea, kada
je Karlo Martel, pobijedio Turke. O tome govore stihovi br. 7 I 8
… Francuskoga da ne bi brijega,
aravijsko more sve potopi !
Spominje I
ostale junake koji su se borili protiv Turaka, Sibinjanin Janka I Skenderbega,
a uporedjuje s njima svoju sudbinu, koja mu je nametnula tezak zadatak da
probudi nacionalnu svijest kod svog malog naroda, koji je mali po brojnosti, a
kojeg je snasla jos gora sudbina, pojava sve veceg broja poturica. Njegov
zadatak je samim tim I bio tezi, jer se tu nije radilo o stranom neprijatelju,
nego o dojucerasnjoj braci. Mnoge crnogorske porodice su imale tu tesku sudbinu
,da je jedan brat ostao u pravoslavnoj vjeri, dok je drugi primio islam. Kud ce
vece tragedije, nego da brat udari na brata, a to je bilo neminovno. To je
Vladiku Danila razaralo . O tome svjedoce stihovi br. 35 –45.
A ja sto cu, ali sa kime cu?
malo rukah, malena I snaga,
jedna slamka medju vihorove,
sirak tuzni bez nigdje nikoga!
Moje pleme snom mrtvijem spava,
Suza moja nema roditelja,
Nada mnom je nebo zatvoreno,
Ne prima mi placa ni molitve;
U ad mi se svijet pretvorio,
A svi ljudi pakleni duhovi.
Crni dane, a crna sudbino!
O kukavno Srpstvo ugaseno,
Zla nadzivjeh tvoja svakolika,
A s najgorim hocu da se borim!
Ovo su stihovi
koji opisuju kako su Turci raznim povlasticama , prevodili Srbe u islam, br.70
– 80.
“ Crnu Goru pokorit ne mogu
Ma nikako da je sasvim moja;
S njima treba ovako raditi…”
Pa im poce demonski mesija
Lazne vjere pruzat poslastice.
Bog vas kleo, pogani izrodi,
Sto ce turska vjera medju nama?
Kuda cete s kletvom pradjedovskom?
Su cim cete izac pred Milosa
I pred druge srpske vitezove,
Koji zive doklen sunca grije?
Vuk
Micunovic tjesi Vladiku, pricajuci mu o velikom junastvu mladih Crnogoraca,
koji sa majcinim mlijekom, upijaju shvatanje o nacionalnoj borbi za
oslobodjenje I cija borba traje kroz vjekove. Stih br. 130 govori o neprestanoj
borbi.
Borbi nasoj kraja biti nece
Do istrage turske ali nase.
KOLO
I :
U ovom kolu
Njegos pretresa srpsku istoriju, pocevsi od
Nemanjica, I tuzi nad pojavom, koja je tako cesta kod srpskog naroda, a
to je bratoubistvo I oceubistvo, te spominje u zavijenoj, pjesnickoj formi, zlocinstva
Vukana , Urosa I,Stefana Decanskog, Dusana. Pominje velikase, koji su
rasparcali veliku Srpsku drzavu, pominje Vuka Brankovica I njegovu klevetu.
Prikazuje kako se pojavljuje sve veci I veci broj poturcenjaka, a krajem XVII
vj. ih je bilo dosta I u selima na cetinjskom polju. O tome govore stihovi br.
280 – 290
Pocinu ni rdja na oruzje,
Ostade ni zemlja bez glavarah;
Nekrscu se gore usmrdjese,
Ujedno su ovce I kurjaci,
Zdruzio se Turcin s Crnogorcem,
Odza rice na ravnom Cetinju;
Smrad uhvati lafa u kljusama,
Zatrije se ime crnogorsko,
Ne ostade krsta od tri prsta!
Mudri su I
stihovi Vojvode Stanka ( Ljubotinjanina ) br. 305 – 310, koji takodje opisuju
poturice kao najvece nase zlo.
I dabogda trag nam se zatro
Kad pod ovom zivjeli maramom!
Sto ce djavo u krscenu zemlju?
Sto gojimo zmiju u njedrima?
Kakva braca, ako boga znate,
Kada gaze obraz crnogorski,
Kada javno na krst casni pljuju !
Knez Janko
prica o svadji kapetana Hamze I Vuka Micunovica. Opet se govori o poturicama I
njihovom prelasku u islam.
“Ja sam bolji , cuj, vlase, od tebe,
Bolja mi je vjera nego tvoja;
Hata jasem, britku sablju pasem,
Kapetan sam od careva grada,
U njem vladam od trista godinah,
Djed mi ga je na sablju dobio
Dje su carstvo sablje dijelile,
Te mu tragu osta za gospodstvo.”
Raspali se Micunovic Vuce,
Pa se Hamzi poprimace blizu:
“ Kakvo vlase, krmska poturice!
Dje izdajnik bolji od viteza?
Kakvu sablju kazes I Kosovo?
Da l’na njemu zajedno ne bjesmo,
Pa ja rva I tada I sada,
Ti izdao prijed I poslijed,
Obrljao obraz pred svijetom,
Pohulio vjeru pradjedovsku,
Zarobio sebe u tudjina?
Opet jedan
izuzetan monolog Vladike Danila, koji oklijeva da zapocne istragu poturica, jer
je svjestan da je to borba medju bracom, ali je svjestan I da je to najveca
boljka koja je zahvatila Crnu Goru. Stihovi br.520 – 535
Slusaj, Vuce I ostala braco!
Nista mi se nemojte cuditi
Stro me crne rastezaju misli,
Sto mi prsa kipe sa uzasom.
Ko na brdo, ak ‘ I malo ,stoji
Vise vidi no onaj pod brdom-
Ja povise nesto od vas vidim,
To je sreca dala al’ nesreca!
Ne bojim se od vrazijega kota,
Neka ga je ka na gori lista,
No se bojim od zla domacega.
\bijesna se bratstva isturcila;
Tek domace napadnemo Turke,
Svoj svojega nikad pustat nece,
Razluci se zemlja na plemena,
Krvava se isklati plemena,
Vrag djavolu doci u svatove
Te svijecu srpsku ugasiti!
Knez Rade
upucuje prekorne stihove Vladici Danilu, koji oklijeva u zapocinjanju istrage
poturica, osudjuje njegovo dvoumljenje I kurazi ga za borbu. Stihovi 545 – 555.
Sto se mrci kada kovat neces?
Sto zbor kupis kad zborit ne smijes?
…..
Zalis nesto , a ne znas sto zalis;
S Turcima ratis, a Turke svojakas,
Domacima toboz da s’ umilis;
A jednako, nemoj se varati,
Kako bi im zapa d ate mogu,
Glavu bi ti onaj cas posjekli
Al’ ti zivu ruke svezali,
Da te muce, da srce naslade.
Vrana vrani oci ne izvadi;
Brat je Turcin svud jedan drugome.
Nego udri dokle mahat mozes,
A ne zali nista na svijetu!
Sve je poslo djavoljijem tragom,
Zaudara zemlja Muhamedom.
KOLO II :
Govori o
tome, kako se u zivotu stalno smjenjuju
sreca I nesreca I kako zajedno cine zivot. To su dobro poznati stihovi koje smo
svi zapamtili mozda I najbolje u “ Gorskom vijencu “ br. 565
Casu meda jost niko ne popi,
Sto je casom zuci ne zagrci;
Casa zuci iste casu meda,
Smijesane najlakse se piju.
Jos neki
poznati stihovi koje izgovara Vuk Micunovic, a koji govore o junastvu I
junacima, cije se ime spominje kroz vjekove. Za takve kaze da su se imali zbog
cega I roditi I da zub vremena ne moze ugasiti svjetlost njihovog casnog imena.
Stihovi br. 605 – 610
Bez muke se pjesna ne ispoja,
Bez muje se sablja ne sakova!
Junastvo je car zla svakojega-
A I pice najsladje dusevno,
Kojijem se pjane pokoljenja.
Blago tome ko dovijek zivi,
Imao se rasta I roditi!
Vjecna zublja vjecne pomrcine
Nit’ dogori nit svjetlost gubi.
Stihovi koji
potvrdjuju odluku Vladike Danila da krene u istragu poturica, iako zna da ce
pri tome mnogi stradati, ali da te zrtve nece biti uzaludne.br.615 – 660.
Mlado zito, navijaj klasove,
Predje roka dosla ti je znjetva!
Divne zertve vidim na gomile
Pred oltarom crkve I plemena,
Cujem lelek dje gore prolama.
Treba sluzit cesti I imenu!
Neka bude borba neprestana,
Neka bude sto biti ne moze,
Nek ad prozdre, pokosi satana!
Na groblju ce iznici cvijece
Za daleko neko pokoljenje!
I dalje
stihovi koje govori Vladika Danilo i koji bude nacionalnu svijest I pozivaju na
veliku borbu do istrebljenja. Stihovi br. 670 – 675
Udri za krst, za obraz junacki,
Ko godj pase svijetlo oruzje,
Ko godj cuje srce u prsima:
Hulitelje imena Hristova
Da krstimo vodom ali krvlju!
Trijebimo gubu iz torine!
Nek propoje pjesna od uzasa,
Oltar pravi na kamen krvavi!
KOLO
III :
U kojem se
govori o Mari ( Mariji ) kceri arbanaskog velikasa, a zeni Ivanbega Crnojevica,
ciji se sin Stanisa poturcio I uzeo ime Skenderbeg I koga je majka proklela.Stihovi
br.695 - 710
Ljuta kletva pade na izroda!
Prokle mati od nevolje sina,
Te kneginja Ivanbegovica,
Prokle Mara svog sina Stanisu,
Progrize joj sisu u posanje,
Rajsko pice prosu u njedrima.
Stize djecu roditeljska kletva!
Stanisa je obraz ocrnio,
Pohulio je na vjeru Hristovu,
Na junacko pleme Crnojevo,
Obuka se u vjeru krvnicku
I bratske je krvi ozednio.
Grdne treske oko Ljeskopolja,
Dva se brata bore oko vjere,
A oko njih hiljade ratnikah !
Vladika
Danilo jos jednom pokusava da razgovara sa prdstavnikom poturica, ne bi li ih
vratio u pravu vjeru, sve u nadi da se moze izbjeci bratoubistvo. Razgovor
kadije Hadzi – Ali Medovica , Skender Age, Mustaj – Kadije I Vladike Danila. Stihovi br.720 - 1040.
Vladika
Danilo govori kako su se mnogi Srbi poturcili zbog sopstvene slabosti I iz straha
od odmazde. Stihovi br.760 - 785
Da, nijesu ni krivi toliko;
Premami ih nevjera na vjeru,
Ulovi ih u mrezu djavolju,
Sto je covjek ? Ka slabo zivince !
Med za usta I hladna prionja,
A kamoli mlada I vatrena!
Slatka mama, no bi na udicu:
“ Pij serbeta iz case sveceve,
Al ‘ sjekiru cekaj medju usi ! “
Strah zivotu kalja obraz cesto;
Slabostima smo za zemlju privezani,
Nistava je, nego tvrda veza.
Ali tice te su najslabije
Lovi svjetlost lisicijih ocih,
Nego orla krijuci gledaju.Za vrsnijem
bratom ali sinom
Pusti glasi milost utrostruce;
Nadjeno je draze negubljena;
Iza tuce vedrije je nebo,
Iza tuge bistrija je dusa,
Iza placa viselike pojes.
Oh, da mi je ocima vidjeti
Crna Gora izgub da namiri!
Tad bi mi se upravo cinilo
Da mi sv’jetli kruna Lazareva,
E sletio Milos medju Srbe;
Dusa bi mi tada mirna bila
Kako mirno jutro u proljece,
Kad vjetrovi I mutni oblaci
Drijemaju u morskoj tavnici.
Vladika
Danilo govori kako niko od njega ne bi bio srecniji, kada bi se poturice
vratile svojoj iskonskoj vjeri, mirnim putem, bez ratovanja. I Vojvoda Batric
poziva poturice da se vrate svojoj staroj vjeri. Stihovi br. 850 – 865
No lomite munar I dzamiju,
Pa badnjake srpske nalagajte
I sarajte uskrsova jaja,
Casne dvoje postah da postite;
Za ostalo kako vam je drago!
Ne sceste li poslusat Batrica,
Kunem vi se vjerom Obilica
I oruzjem, mojijem uzdanjem,
U krv ce vam vjere zaplivati,
Bice bolja koja ne potone!
Ne slozi se Bajram sa Bozicem!
Je l’ ovako , braco Crnogorci?
Poslije
ovoga, Mustaj – Kadija govori stihove koji velicaju islamsku vjeru. Stihovi br.
870 – 930
Nakon ovoga
slijede razgovori izmedju crnogorskih I
turskih prvaka u kojima se vidi, da do pomirenja nikako ne moze doci.
KOLO
IV :
Opisuje
bitku na Vrtijeljci iznad Cetinja, gdje su Crnogorci hrabro izginuli u borbi za
oslobodjenje od Turaka.Stihovi br. 1045 – 1070
… Ne kce Srbin izdati Srbina
Da ga svijet mori prijekorom,
Trag da mu se po prstu kazuje
Ka nevjernoj kuci Brankovica,
No svi pali jedan kod drugoga,
Pjevajuci I Turke bijuci.
Slijedi
pismo vezira Selim pase, koji prijeti Crnogorcima. Stihovi br. 1080 -1120 I
odgovor Vladike Danila, stihovi br. 1135 – 1170.
……………………….
Hajte k meni, pod mojim satorom,
Ti, vladiko, I glavni serdari,
Samo da ste caru na bjeljegu,
Za primiti od mene darove,
Pa zivite kao dosle sto ste.
Jaki zubi I tvrd orah slome;
Dobra sablja topuz iza vrata,
A kamoli glavu od kupusa.
Sta bi bilo oduciti trske
Da ne cine poklon pred orkanom?
Ko potoke moze ustaviti
Da k sinjemu moru ne hitaju?
Ko izide ispod divne sjenke
Prorokova strasnoga barjaka,
Sunce ce ga sprzit kao munja.
Pesnicom se nada ne rasteze!
Mis u tikvi – sto je nego suzanj?
Uzdu glodat – da se lome zubi!
Nebo nema bez groma cijenu;
U fukare oci od splacine.
Pucinaq je stoka jedna grdna –
Dobre duse kad joj rebra pucu,
Tesko zemlji kuda prodje vojska!
Odgovor
Vladike Danila Selim pasi.
…………………
Tvrd je oreh vocka cudnovata,
Ne slomi ga, al’ zube polomi!
Nije vino posto pridje bjese,
Nije svijet ono sto misljaste;
Barjaktaru darivat Evropu –
Grehota je o tom I misliti!
……………………………………….
Divlju pamet a cud otrovanu
Divlji vepar ima, a ne covjek.
Kome zakon lezi u topuzu,
Tragovi mu smrde necovjestvom.
………………………………………….
Spustavah se ja na vase uze,
Umalo se uze ne pretrze;
Otada smo visi prijatelji,
U glavu mi pamet uceraste.
KOLO
V :
Govori o
porazu Turaka kod herceg Novog 1687 g., kada je mletacka vojska, zajedno sa
Crnogorcima, otela Herceg Novi od
Turaka. Stihovi br.1210 – 1225
Slijedi duzi dio , koji je manje interesantan
I nije ni bitan za glavnu radnju “ Gorskog vijenca “. U dokolici, serdari
razgovaraju o mnogim stvarima, o ljubavi, zenama, Vojvoda Drasko opisuje svoj
odlazak kod Mletaka I karikira mnoge situacije, koje daju pecat humora ovom
djelu. Tu je I tuzbalica sestre Batriceve, koja je postala cuvena u literaturi,
po velikoj ljubavi sestre prema bratu. Humor nastavlja I epizoda sa neukim
popom Micom, pojavljivanjem jedne babe, gdje se opisuju neki narodni obicaji
prilikom vracanja. Cijeli ovaj dio sam shvatila kao jedan etnografski prikaz
crnogorskog naroda.
Filozofiju
zivota govori Iguman Stefan, jedan od
glavnih likova u ovom djelu. Njegove rijeci, pune mudrosti, ostaju zapamcene, I
cine najjacu filozofsku okosnicu ovog djela. To su stihovi br. 2220 – 2360
Ko ce, sinko, bozju volju znati,
Ko li boza prozreti cudesa?
…………………………………..
Aljinah je na nebesa dosta,
Pa bog daje kome kakvu hoce;
A meni je svakoja jednaka,
Tek sam svoje oci izgubio.
Blago vama koji ih vidite,
Vi ste blize boga I cudesah!
Iguman prica
o prirodnom zakonu, koji nalaze da svako ima pravo na odbranu I uporedjuje zakone prirode I njegovu primjenu na
drustvene pojave.
Odbrana je s zivotom skopcana!
Sve priroda snabd’jeva oruzjem
Protiv neke neobuzdane sile,
Protiv nuzde, protiv nedovoljstva;
Ostro osje odbranjuje klasje,
Trnje ruzu brani ocupati;
Zubovah je tuste izostrila,
A rogovah tuste zasiljila;
Kore, krila I brzine nogah,
I cijeli ovi besporeci
Po poretku nekome sljeduju.
Nad svom ovom grdnom mjesavinom
Opet umna sila tozestvuje;
Ne pusta se da je zlo pob’jedi,
Iskru gasi, a zmiju u glavu.
Muz je branic zene I djeteta,
Narod branic crkve I plemena;
Cest je slava, svetinja narodnja!
Pas svakoji svoje breme nosi;
Nove nuzde radju nove sile,
Djeistvija naprezu duhove,
Stjesnenija slamaju gromove;
Udar nadje iskru u kamenu,
Bez njega bi u kam ocajala.
……………………………………..
Pokoljenje za pjesnu stvoreno,
Vile ce se grabit u vjekove
Da vam v’jence dostojne sapletu,
Vas ce primjer uciti pjevaca
Kako treba s besmrtnoscu zborit!
………………………………………………..
Krst nositi vama je sudjeno
Strasne borbe s svojim I s tudjinom!
Tezak v’jenac, al’ je voce slatko!
Voskresenija ne biva bez smrti;
Vec vas vidju pod sjajnim pokrovom,
Cest, narodnost dje le vaskresnula
I dje oltar na istok okrenut,
Dje u njemu cisti tamjan dimi.
Slavno mrite, kad mrijet morate!
Cest ranjena zeze hrabra prsa,
U njima joj nema bolovanja.
Porugani oltar jezicestvom
Na milost ce okrenut nebesa!
Citavo ovo
poglavlje zavrsava rijecima serdara Vukote, koji kune onoga ko izda I povuce se
iz bitke. Stihovi br. 2410 – 2435
U pamet se dobro, Crnogorci,
( a ko cinja bit ice najbolji ! )
A ko izda onoga te pocne,
Svaka mu se satvar skamenila!
…………………………………………….
Zadnji dio “
Gorskog vijenca “ je Badnje vece, kada Iguman Stefan govori neke zivotne
mudrosti uz gusle. Stihovi br. 2490 – 2520
Jas am prosa sito I reseto,
Ovaj grdni svijet ispitao,
Otrovi mu casu iskapio,
Poznao se s grkijem zivotom.
Sve sto biva I sto moze biti,
Meni nista nije nepoznato;
Sta god dodje ja sam mu naredan.
Zla pod nebom sto su svakolika
Covjeku su prcija na zemlju.
Ti si mlad jost I nevjest , vladiko !
Prve kaplje iz case otrovi
Najgrce su I najupornije;
O da znades sto te joste ceka!
Sv’jet je ovaj tiran tiraninu, a
kamoli dusi blagorodnoj!
On je sostav paklene nesloge:
U nj ratuje dusa sa tijelom,
U nj ratuje more s bregovima,
U nj ratuje zima I toplina,
U nj ratuju vjetri s vjetrovima,
U nj ratuje zivina s zivinom,
U nj ratuje narod sa narodom,
U nj ratuje covjek sa covjekom,
U nj ratuju dnevi sa nocima,
U nj ratuju dusi s nebesima.
T’jelo stenje pod silom dusevnom,
Koleba se dusa u tijelu;
More stenje pod silom nebesnom,
Koleblju se u moru nebesa;
Volna volnu uzasno popire,
O brijeg se lome obadvije.
Niko srecan, a niko dovoljan,
Niko miran, a niko spokojan;
Sve se covjek bruka sa covjekom:
gleda majmun sebe u zrcalo.
Iguman
govori o tome koliko je zivot tezak I da su sva zla, koja su sabrana pod kapom
nebeskom, ljudska svakodnevnica, sa kojom se covjek nosi. Da je zivot tezak I
za lose ljude, a jos tezi za dobre I blagocestive duse. Nabraja suprotnosti u
prirodi, a kao najveca su ,dusa I tijelo ,kao sinonim neke vjecne borbe. Covjek
se ruga drugom covjeku I pri tome lici na majmuna, koji se gleda u ogledalo I
smije se sam sebi.
Slijedi
okupljanje plemena, koja dolaze da zapocnu ustanak I koja donose radosne
vijesti o ustanku I u drugim krajevima, koji je vec poceo. Stihovi Vojvode
Batrica, br.2585 – 2610
………………………………
I sto cu ti duljiti pricanje :
Koliko je ravnoga Cetinja
Ne utece oka ni svjedoka,
Ni da kaze kako im je bilo,
Te pod sablju svoju ne metnusmo
Koji ni se ne kce pokrstiti;
Koji li se pokloni Bozicu,
Prekrsti se krstom hristijanskim,
Uzesmo ga za svojega brata.
Kuce turske ognjem izgorjesmo,
Da se ne zna ni stana nit raga
Od nevjerna domacega vraga.
……………………………………..
Slijedi
zadnje kolo
KOLO
VI :
Govori se o
pocetku ustanka I uspjeha u bitci na Cetinju. Simbolicno se cestita Bozic, koji
predstavlja novo radjanje, u ovom slucaju, radjanje zore ,koja nosi slobodu
crnogorskom narodu, u borbi protiv Turaka. Stihovi br. 2625 – 2645
Kasnije
pristizu pisma I iz drugih krajeva Crne Gore ,u kojima stizu radosne vijesti o
uspjesima crnogorske vojske u borbi za
oslobodjenje. “Gorski vijenac “ zavrsava
stihovima Vladike Danila , koji tjesi Mandusica Vuka zbog puske koju je izlomio
I daruje mu novu iz svojih odaja. Stihovi br.2810 – 2815
Mrki Vuce, podigni brkove
Da ti vidju toke na prsima,
Da prebrojim zrna od pusakah
Kolika ti toke izlomise!
Mrtvu glavu ne dize iz groba
Ni prekova bistra dzeferdara.
Zdravo tvoja glava na ramena,
Ti ces pusku drugu nabaviti,
A u ruke Mandusica Vuka
Bice svaka puska ubojita!
Na kraju da kazem da sam “ Gorski vijenac “ citala vise puta I svaki put kada ga citam, nalazim neke nove mudrosti, svaki put sve vise I vise shvatam I razumijem, koliko je jaka bila Njegoseva ljubav prema sopstvenom narodu I prema pravoslavnoj vjeri. Koliko je bilo dubokoumno njegovo sagledavanje zivota, zivotnih pojava, covjeka I njegovog mjesta u prirodi .
Mislim da su Njegosevi stihovi, koji pozivaju na borbu za oslobodjenje,
najjaci stihovi napisani u srpskoj knjizevnosti.
" Gorski vijenac " je za mnoge , tesko razumljivo djelo, zbog arhaicnog jezika kojim je pisano. Njegova ljepota I lezi u tome, u pravom duhu naroda, koji je uvijek tezio svojoj slobodi. Ne smije se zaboraviti ni istorijski okvir u kojem je ovo djelo pisano. Napisano je u jeku borbe protiv turske vlasti. Njegos velica srpsku istoriju, kroz njegov omiljeni lik – junaka srpske istorije – Karadjordja. Njemu je posvecen uvod , koji je naknadno pisan I koji se zove “ Posveta prahu Oca Srbije “. Cijelo Njegosevo djelo, ima osnovnu ideju, velicanje srpske nacionalne svijesti I jacanje borbenog duha u borbi protiv poturica. Niko nikada nije tako dobro istakao nepomirljive razlike izmedju dva naroda, srpskog I turskog ( zapravo poislamljenih Srba ), kao sto je to uradio Njegos. Izvukao je glavne ljudske osobine, koje karakterisu I jedan I drugi narod, isticuci kako su one toliko nepomirljive da stvaraju duboki istorijski jaz, koji se nikada nije mogao I nece premostiti. I danas smo zivi svjedoci, koliko je Njegos bio u pravu.
“ POSVETA PRAHU OCA SRBIJE “
Cijela
Posveta je oda Karadjordju I velicanje
njegovog djela, a isticanju velike sramote Milosa Obrenovica, koji je
svoju vlast utvrdio na izdaji velikog srpskog junaka I tako zadobio povlastice
od Turaka. O tome govori stih br.24
…tvojoj glavi bi sudjeno za v’jenac
se svoj prodati !
Pominje I
poznate istorijske vojskovodje : Napoleona, Karla, Blihera, kneza Velingtona I
Suvorova. ( stihovi 5 i 6 )
Govori I o
velikim izdajama kroz istoriju naroda, pocevsi od starogrckog perioda, pa do
Milosa Obrenovica. U tom kontekstu
spominje Egista, Pizona, Vukasina Mrnjavcevica, Borisa Godunova I Milosa
Obrenovica. ( stihovi 25 – 28 )
GORSKI VIJENAC ( analiza )
Zapocinje
monologom Vladike Danila u kojem opisuje koliko je jako I rasprostranjeno
tursko carstvo I koliko se sve vise I vise siri. Pominje neke istorijske
dogadjaje, a medju njima je najznacajniji dogadjaj, sprijecavanje sirenja
turskog carstva u zapadnoj Evropi
732g. u bitci kod Poatjea, kada
je Karlo Martel, pobijedio Turke. O tome govore stihovi br. 7 I 8
… Francuskoga da ne bi brijega,
aravijsko more sve potopi !
Spominje I
ostale junake koji su se borili protiv Turaka, Sibinjanin Janka I Skenderbega,
a uporedjuje s njima svoju sudbinu, koja mu je nametnula tezak zadatak da
probudi nacionalnu svijest kod svog malog naroda, koji je mali po brojnosti, a
kojeg je snasla jos gora sudbina, pojava sve veceg broja poturica. Njegov
zadatak je samim tim I bio tezi, jer se tu nije radilo o stranom neprijatelju,
nego o dojucerasnjoj braci. Mnoge crnogorske porodice su imale tu tesku sudbinu
,da je jedan brat ostao u pravoslavnoj vjeri, dok je drugi primio islam. Kud ce
vece tragedije, nego da brat udari na brata, a to je bilo neminovno. To je
Vladiku Danila razaralo . O tome svjedoce stihovi br. 35 –45.
A ja sto cu, ali sa kime cu?
malo rukah, malena I snaga,
jedna slamka medju vihorove,
sirak tuzni bez nigdje nikoga!
Moje pleme snom mrtvijem spava,
Suza moja nema roditelja,
Nada mnom je nebo zatvoreno,
Ne prima mi placa ni molitve;
U ad mi se svijet pretvorio,
A svi ljudi pakleni duhovi.
Crni dane, a crna sudbino!
O kukavno Srpstvo ugaseno,
Zla nadzivjeh tvoja svakolika,
A s najgorim hocu da se borim!
Ovo su stihovi
koji opisuju kako su Turci raznim povlasticama , prevodili Srbe u islam, br.70
– 80.
“ Crnu Goru pokorit ne mogu
Ma nikako da je sasvim moja;
S njima treba ovako raditi…”
Pa im poce demonski mesija
Lazne vjere pruzat poslastice.
Bog vas kleo, pogani izrodi,
Sto ce turska vjera medju nama?
Kuda cete s kletvom pradjedovskom?
Su cim cete izac pred Milosa
I pred druge srpske vitezove,
Koji zive doklen sunca grije?
Vuk
Micunovic tjesi Vladiku, pricajuci mu o velikom junastvu mladih Crnogoraca,
koji sa majcinim mlijekom, upijaju shvatanje o nacionalnoj borbi za
oslobodjenje I cija borba traje kroz vjekove. Stih br. 130 govori o neprestanoj
borbi.
Borbi nasoj kraja biti nece
Do istrage turske ali nase.
KOLO
I :
U ovom kolu
Njegos pretresa srpsku istoriju, pocevsi od
Nemanjica, I tuzi nad pojavom, koja je tako cesta kod srpskog naroda, a
to je bratoubistvo I oceubistvo, te spominje u zavijenoj, pjesnickoj formi, zlocinstva
Vukana , Urosa I,Stefana Decanskog, Dusana. Pominje velikase, koji su
rasparcali veliku Srpsku drzavu, pominje Vuka Brankovica I njegovu klevetu.
Prikazuje kako se pojavljuje sve veci I veci broj poturcenjaka, a krajem XVII
vj. ih je bilo dosta I u selima na cetinjskom polju. O tome govore stihovi br.
280 – 290
Pocinu ni rdja na oruzje,
Ostade ni zemlja bez glavarah;
Nekrscu se gore usmrdjese,
Ujedno su ovce I kurjaci,
Zdruzio se Turcin s Crnogorcem,
Odza rice na ravnom Cetinju;
Smrad uhvati lafa u kljusama,
Zatrije se ime crnogorsko,
Ne ostade krsta od tri prsta!
Mudri su I
stihovi Vojvode Stanka ( Ljubotinjanina ) br. 305 – 310, koji takodje opisuju
poturice kao najvece nase zlo.
I dabogda trag nam se zatro
Kad pod ovom zivjeli maramom!
Sto ce djavo u krscenu zemlju?
Sto gojimo zmiju u njedrima?
Kakva braca, ako boga znate,
Kada gaze obraz crnogorski,
Kada javno na krst casni pljuju !
Knez Janko
prica o svadji kapetana Hamze I Vuka Micunovica. Opet se govori o poturicama I
njihovom prelasku u islam.
“Ja sam bolji , cuj, vlase, od tebe,
Bolja mi je vjera nego tvoja;
Hata jasem, britku sablju pasem,
Kapetan sam od careva grada,
U njem vladam od trista godinah,
Djed mi ga je na sablju dobio
Dje su carstvo sablje dijelile,
Te mu tragu osta za gospodstvo.”
Raspali se Micunovic Vuce,
Pa se Hamzi poprimace blizu:
“ Kakvo vlase, krmska poturice!
Dje izdajnik bolji od viteza?
Kakvu sablju kazes I Kosovo?
Da l’na njemu zajedno ne bjesmo,
Pa ja rva I tada I sada,
Ti izdao prijed I poslijed,
Obrljao obraz pred svijetom,
Pohulio vjeru pradjedovsku,
Zarobio sebe u tudjina?
Opet jedan
izuzetan monolog Vladike Danila, koji oklijeva da zapocne istragu poturica, jer
je svjestan da je to borba medju bracom, ali je svjestan I da je to najveca
boljka koja je zahvatila Crnu Goru. Stihovi br.520 – 535
Slusaj, Vuce I ostala braco!
Nista mi se nemojte cuditi
Stro me crne rastezaju misli,
Sto mi prsa kipe sa uzasom.
Ko na brdo, ak ‘ I malo ,stoji
Vise vidi no onaj pod brdom-
Ja povise nesto od vas vidim,
To je sreca dala al’ nesreca!
Ne bojim se od vrazijega kota,
Neka ga je ka na gori lista,
No se bojim od zla domacega.
\bijesna se bratstva isturcila;
Tek domace napadnemo Turke,
Svoj svojega nikad pustat nece,
Razluci se zemlja na plemena,
Krvava se isklati plemena,
Vrag djavolu doci u svatove
Te svijecu srpsku ugasiti!
Knez Rade
upucuje prekorne stihove Vladici Danilu, koji oklijeva u zapocinjanju istrage
poturica, osudjuje njegovo dvoumljenje I kurazi ga za borbu. Stihovi 545 – 555.
Sto se mrci kada kovat neces?
Sto zbor kupis kad zborit ne smijes?
…..
Zalis nesto , a ne znas sto zalis;
S Turcima ratis, a Turke svojakas,
Domacima toboz da s’ umilis;
A jednako, nemoj se varati,
Kako bi im zapa d ate mogu,
Glavu bi ti onaj cas posjekli
Al’ ti zivu ruke svezali,
Da te muce, da srce naslade.
Vrana vrani oci ne izvadi;
Brat je Turcin svud jedan drugome.
Nego udri dokle mahat mozes,
A ne zali nista na svijetu!
Sve je poslo djavoljijem tragom,
Zaudara zemlja Muhamedom.
KOLO II :
Govori o
tome, kako se u zivotu stalno smjenjuju
sreca I nesreca I kako zajedno cine zivot. To su dobro poznati stihovi koje smo
svi zapamtili mozda I najbolje u “ Gorskom vijencu “ br. 565
Casu meda jost niko ne popi,
Sto je casom zuci ne zagrci;
Casa zuci iste casu meda,
Smijesane najlakse se piju.
Jos neki
poznati stihovi koje izgovara Vuk Micunovic, a koji govore o junastvu I
junacima, cije se ime spominje kroz vjekove. Za takve kaze da su se imali zbog
cega I roditi I da zub vremena ne moze ugasiti svjetlost njihovog casnog imena.
Stihovi br. 605 – 610
Bez muke se pjesna ne ispoja,
Bez muje se sablja ne sakova!
Junastvo je car zla svakojega-
A I pice najsladje dusevno,
Kojijem se pjane pokoljenja.
Blago tome ko dovijek zivi,
Imao se rasta I roditi!
Vjecna zublja vjecne pomrcine
Nit’ dogori nit svjetlost gubi.
Stihovi koji
potvrdjuju odluku Vladike Danila da krene u istragu poturica, iako zna da ce
pri tome mnogi stradati, ali da te zrtve nece biti uzaludne.br.615 – 660.
Mlado zito, navijaj klasove,
Predje roka dosla ti je znjetva!
Divne zertve vidim na gomile
Pred oltarom crkve I plemena,
Cujem lelek dje gore prolama.
Treba sluzit cesti I imenu!
Neka bude borba neprestana,
Neka bude sto biti ne moze,
Nek ad prozdre, pokosi satana!
Na groblju ce iznici cvijece
Za daleko neko pokoljenje!
I dalje
stihovi koje govori Vladika Danilo i koji bude nacionalnu svijest I pozivaju na
veliku borbu do istrebljenja. Stihovi br. 670 – 675
Udri za krst, za obraz junacki,
Ko godj pase svijetlo oruzje,
Ko godj cuje srce u prsima:
Hulitelje imena Hristova
Da krstimo vodom ali krvlju!
Trijebimo gubu iz torine!
Nek propoje pjesna od uzasa,
Oltar pravi na kamen krvavi!
KOLO
III :
U kojem se
govori o Mari ( Mariji ) kceri arbanaskog velikasa, a zeni Ivanbega Crnojevica,
ciji se sin Stanisa poturcio I uzeo ime Skenderbeg I koga je majka proklela.Stihovi
br.695 - 710
Ljuta kletva pade na izroda!
Prokle mati od nevolje sina,
Te kneginja Ivanbegovica,
Prokle Mara svog sina Stanisu,
Progrize joj sisu u posanje,
Rajsko pice prosu u njedrima.
Stize djecu roditeljska kletva!
Stanisa je obraz ocrnio,
Pohulio je na vjeru Hristovu,
Na junacko pleme Crnojevo,
Obuka se u vjeru krvnicku
I bratske je krvi ozednio.
Grdne treske oko Ljeskopolja,
Dva se brata bore oko vjere,
A oko njih hiljade ratnikah !
Vladika
Danilo jos jednom pokusava da razgovara sa prdstavnikom poturica, ne bi li ih
vratio u pravu vjeru, sve u nadi da se moze izbjeci bratoubistvo. Razgovor
kadije Hadzi – Ali Medovica , Skender Age, Mustaj – Kadije I Vladike Danila. Stihovi br.720 - 1040.
Vladika
Danilo govori kako su se mnogi Srbi poturcili zbog sopstvene slabosti I iz straha
od odmazde. Stihovi br.760 - 785
Da, nijesu ni krivi toliko;
Premami ih nevjera na vjeru,
Ulovi ih u mrezu djavolju,
Sto je covjek ? Ka slabo zivince !
Med za usta I hladna prionja,
A kamoli mlada I vatrena!
Slatka mama, no bi na udicu:
“ Pij serbeta iz case sveceve,
Al ‘ sjekiru cekaj medju usi ! “
Strah zivotu kalja obraz cesto;
Slabostima smo za zemlju privezani,
Nistava je, nego tvrda veza.
Ali tice te su najslabije
Lovi svjetlost lisicijih ocih,
Nego orla krijuci gledaju.Za vrsnijem
bratom ali sinom
Pusti glasi milost utrostruce;
Nadjeno je draze negubljena;
Iza tuce vedrije je nebo,
Iza tuge bistrija je dusa,
Iza placa viselike pojes.
Oh, da mi je ocima vidjeti
Crna Gora izgub da namiri!
Tad bi mi se upravo cinilo
Da mi sv’jetli kruna Lazareva,
E sletio Milos medju Srbe;
Dusa bi mi tada mirna bila
Kako mirno jutro u proljece,
Kad vjetrovi I mutni oblaci
Drijemaju u morskoj tavnici.
Vladika
Danilo govori kako niko od njega ne bi bio srecniji, kada bi se poturice
vratile svojoj iskonskoj vjeri, mirnim putem, bez ratovanja. I Vojvoda Batric
poziva poturice da se vrate svojoj staroj vjeri. Stihovi br. 850 – 865
No lomite munar I dzamiju,
Pa badnjake srpske nalagajte
I sarajte uskrsova jaja,
Casne dvoje postah da postite;
Za ostalo kako vam je drago!
Ne sceste li poslusat Batrica,
Kunem vi se vjerom Obilica
I oruzjem, mojijem uzdanjem,
U krv ce vam vjere zaplivati,
Bice bolja koja ne potone!
Ne slozi se Bajram sa Bozicem!
Je l’ ovako , braco Crnogorci?
Poslije
ovoga, Mustaj – Kadija govori stihove koji velicaju islamsku vjeru. Stihovi br.
870 – 930
Nakon ovoga
slijede razgovori izmedju crnogorskih I
turskih prvaka u kojima se vidi, da do pomirenja nikako ne moze doci.
KOLO
IV :
Opisuje
bitku na Vrtijeljci iznad Cetinja, gdje su Crnogorci hrabro izginuli u borbi za
oslobodjenje od Turaka.Stihovi br. 1045 – 1070
… Ne kce Srbin izdati Srbina
Da ga svijet mori prijekorom,
Trag da mu se po prstu kazuje
Ka nevjernoj kuci Brankovica,
No svi pali jedan kod drugoga,
Pjevajuci I Turke bijuci.
Slijedi
pismo vezira Selim pase, koji prijeti Crnogorcima. Stihovi br. 1080 -1120 I
odgovor Vladike Danila, stihovi br. 1135 – 1170.
……………………….
Hajte k meni, pod mojim satorom,
Ti, vladiko, I glavni serdari,
Samo da ste caru na bjeljegu,
Za primiti od mene darove,
Pa zivite kao dosle sto ste.
Jaki zubi I tvrd orah slome;
Dobra sablja topuz iza vrata,
A kamoli glavu od kupusa.
Sta bi bilo oduciti trske
Da ne cine poklon pred orkanom?
Ko potoke moze ustaviti
Da k sinjemu moru ne hitaju?
Ko izide ispod divne sjenke
Prorokova strasnoga barjaka,
Sunce ce ga sprzit kao munja.
Pesnicom se nada ne rasteze!
Mis u tikvi – sto je nego suzanj?
Uzdu glodat – da se lome zubi!
Nebo nema bez groma cijenu;
U fukare oci od splacine.
Pucinaq je stoka jedna grdna –
Dobre duse kad joj rebra pucu,
Tesko zemlji kuda prodje vojska!
Odgovor
Vladike Danila Selim pasi.
…………………
Tvrd je oreh vocka cudnovata,
Ne slomi ga, al’ zube polomi!
Nije vino posto pridje bjese,
Nije svijet ono sto misljaste;
Barjaktaru darivat Evropu –
Grehota je o tom I misliti!
……………………………………….
Divlju pamet a cud otrovanu
Divlji vepar ima, a ne covjek.
Kome zakon lezi u topuzu,
Tragovi mu smrde necovjestvom.
………………………………………….
Spustavah se ja na vase uze,
Umalo se uze ne pretrze;
Otada smo visi prijatelji,
U glavu mi pamet uceraste.
KOLO
V :
Govori o
porazu Turaka kod herceg Novog 1687 g., kada je mletacka vojska, zajedno sa
Crnogorcima, otela Herceg Novi od
Turaka. Stihovi br.1210 – 1225
Slijedi duzi dio , koji je manje interesantan
I nije ni bitan za glavnu radnju “ Gorskog vijenca “. U dokolici, serdari
razgovaraju o mnogim stvarima, o ljubavi, zenama, Vojvoda Drasko opisuje svoj
odlazak kod Mletaka I karikira mnoge situacije, koje daju pecat humora ovom
djelu. Tu je I tuzbalica sestre Batriceve, koja je postala cuvena u literaturi,
po velikoj ljubavi sestre prema bratu. Humor nastavlja I epizoda sa neukim
popom Micom, pojavljivanjem jedne babe, gdje se opisuju neki narodni obicaji
prilikom vracanja. Cijeli ovaj dio sam shvatila kao jedan etnografski prikaz
crnogorskog naroda.
Filozofiju
zivota govori Iguman Stefan, jedan od
glavnih likova u ovom djelu. Njegove rijeci, pune mudrosti, ostaju zapamcene, I
cine najjacu filozofsku okosnicu ovog djela. To su stihovi br. 2220 – 2360
Ko ce, sinko, bozju volju znati,
Ko li boza prozreti cudesa?
…………………………………..
Aljinah je na nebesa dosta,
Pa bog daje kome kakvu hoce;
A meni je svakoja jednaka,
Tek sam svoje oci izgubio.
Blago vama koji ih vidite,
Vi ste blize boga I cudesah!
Iguman prica
o prirodnom zakonu, koji nalaze da svako ima pravo na odbranu I uporedjuje zakone prirode I njegovu primjenu na
drustvene pojave.
Odbrana je s zivotom skopcana!
Sve priroda snabd’jeva oruzjem
Protiv neke neobuzdane sile,
Protiv nuzde, protiv nedovoljstva;
Ostro osje odbranjuje klasje,
Trnje ruzu brani ocupati;
Zubovah je tuste izostrila,
A rogovah tuste zasiljila;
Kore, krila I brzine nogah,
I cijeli ovi besporeci
Po poretku nekome sljeduju.
Nad svom ovom grdnom mjesavinom
Opet umna sila tozestvuje;
Ne pusta se da je zlo pob’jedi,
Iskru gasi, a zmiju u glavu.
Muz je branic zene I djeteta,
Narod branic crkve I plemena;
Cest je slava, svetinja narodnja!
Pas svakoji svoje breme nosi;
Nove nuzde radju nove sile,
Djeistvija naprezu duhove,
Stjesnenija slamaju gromove;
Udar nadje iskru u kamenu,
Bez njega bi u kam ocajala.
……………………………………..
Pokoljenje za pjesnu stvoreno,
Vile ce se grabit u vjekove
Da vam v’jence dostojne sapletu,
Vas ce primjer uciti pjevaca
Kako treba s besmrtnoscu zborit!
………………………………………………..
Krst nositi vama je sudjeno
Strasne borbe s svojim I s tudjinom!
Tezak v’jenac, al’ je voce slatko!
Voskresenija ne biva bez smrti;
Vec vas vidju pod sjajnim pokrovom,
Cest, narodnost dje le vaskresnula
I dje oltar na istok okrenut,
Dje u njemu cisti tamjan dimi.
Slavno mrite, kad mrijet morate!
Cest ranjena zeze hrabra prsa,
U njima joj nema bolovanja.
Porugani oltar jezicestvom
Na milost ce okrenut nebesa!
Citavo ovo
poglavlje zavrsava rijecima serdara Vukote, koji kune onoga ko izda I povuce se
iz bitke. Stihovi br. 2410 – 2435
U pamet se dobro, Crnogorci,
( a ko cinja bit ice najbolji ! )
A ko izda onoga te pocne,
Svaka mu se satvar skamenila!
…………………………………………….
Zadnji dio “
Gorskog vijenca “ je Badnje vece, kada Iguman Stefan govori neke zivotne
mudrosti uz gusle. Stihovi br. 2490 – 2520
Jas am prosa sito I reseto,
Ovaj grdni svijet ispitao,
Otrovi mu casu iskapio,
Poznao se s grkijem zivotom.
Sve sto biva I sto moze biti,
Meni nista nije nepoznato;
Sta god dodje ja sam mu naredan.
Zla pod nebom sto su svakolika
Covjeku su prcija na zemlju.
Ti si mlad jost I nevjest , vladiko !
Prve kaplje iz case otrovi
Najgrce su I najupornije;
O da znades sto te joste ceka!
Sv’jet je ovaj tiran tiraninu, a
kamoli dusi blagorodnoj!
On je sostav paklene nesloge:
U nj ratuje dusa sa tijelom,
U nj ratuje more s bregovima,
U nj ratuje zima I toplina,
U nj ratuju vjetri s vjetrovima,
U nj ratuje zivina s zivinom,
U nj ratuje narod sa narodom,
U nj ratuje covjek sa covjekom,
U nj ratuju dnevi sa nocima,
U nj ratuju dusi s nebesima.
T’jelo stenje pod silom dusevnom,
Koleba se dusa u tijelu;
More stenje pod silom nebesnom,
Koleblju se u moru nebesa;
Volna volnu uzasno popire,
O brijeg se lome obadvije.
Niko srecan, a niko dovoljan,
Niko miran, a niko spokojan;
Sve se covjek bruka sa covjekom:
gleda majmun sebe u zrcalo.
Iguman
govori o tome koliko je zivot tezak I da su sva zla, koja su sabrana pod kapom
nebeskom, ljudska svakodnevnica, sa kojom se covjek nosi. Da je zivot tezak I
za lose ljude, a jos tezi za dobre I blagocestive duse. Nabraja suprotnosti u
prirodi, a kao najveca su ,dusa I tijelo ,kao sinonim neke vjecne borbe. Covjek
se ruga drugom covjeku I pri tome lici na majmuna, koji se gleda u ogledalo I
smije se sam sebi.
Slijedi
okupljanje plemena, koja dolaze da zapocnu ustanak I koja donose radosne
vijesti o ustanku I u drugim krajevima, koji je vec poceo. Stihovi Vojvode
Batrica, br.2585 – 2610
………………………………
I sto cu ti duljiti pricanje :
Koliko je ravnoga Cetinja
Ne utece oka ni svjedoka,
Ni da kaze kako im je bilo,
Te pod sablju svoju ne metnusmo
Koji ni se ne kce pokrstiti;
Koji li se pokloni Bozicu,
Prekrsti se krstom hristijanskim,
Uzesmo ga za svojega brata.
Kuce turske ognjem izgorjesmo,
Da se ne zna ni stana nit raga
Od nevjerna domacega vraga.
……………………………………..
Slijedi
zadnje kolo
KOLO
VI :
Govori se o
pocetku ustanka I uspjeha u bitci na Cetinju. Simbolicno se cestita Bozic, koji
predstavlja novo radjanje, u ovom slucaju, radjanje zore ,koja nosi slobodu
crnogorskom narodu, u borbi protiv Turaka. Stihovi br. 2625 – 2645
Kasnije
pristizu pisma I iz drugih krajeva Crne Gore ,u kojima stizu radosne vijesti o
uspjesima crnogorske vojske u borbi za
oslobodjenje. “Gorski vijenac “ zavrsava
stihovima Vladike Danila , koji tjesi Mandusica Vuka zbog puske koju je izlomio
I daruje mu novu iz svojih odaja. Stihovi br.2810 – 2815
Mrki Vuce, podigni brkove
Da ti vidju toke na prsima,
Da prebrojim zrna od pusakah
Kolika ti toke izlomise!
Mrtvu glavu ne dize iz groba
Ni prekova bistra dzeferdara.
Zdravo tvoja glava na ramena,
Ti ces pusku drugu nabaviti,
A u ruke Mandusica Vuka
Bice svaka puska ubojita!
Na kraju da kazem da sam “ Gorski vijenac “ citala vise puta I svaki put kada ga citam, nalazim neke nove mudrosti, svaki put sve vise I vise shvatam I razumijem, koliko je jaka bila Njegoseva ljubav prema sopstvenom narodu I prema pravoslavnoj vjeri. Koliko je bilo dubokoumno njegovo sagledavanje zivota, zivotnih pojava, covjeka I njegovog mjesta u prirodi .
Mislim da su Njegosevi stihovi, koji pozivaju na borbu za oslobodjenje,
najjaci stihovi napisani u srpskoj knjizevnosti.
недеља, 10. октобар 2010.
HOROR FILM DANAŠNJICE ILI JAVA?
( kako se zaštititi od " tuđih " prava ? )
Moderno doba,nove ideje, dešavanja koja okreću svijet naglavačke. Novi sistem vrijednosti možemo lako naučiti i usvojiti:
" Što je nekada važilo za zlo,
sada se tretira kao dobro. "
Imamo nova rješenja za sve naše životne probleme. I zašto lupati glavu oko toga što te djeca uopšte više ne slušaju? Budite srećni ako vas ne biju. I što to ima veze , što se gayevi drže za ručice i šetaju parkom. Padne i poneki strasni poljubac. Kada smo mi to bili protiv ljubavi? Pa dobro, neka usvajaju djecu, neka mala dječica gledaju " mamu " i " tatu " kako se maze i neka upijaju obrazac srećnog bračnog života. Došli su i na genijalnu ideju, da gayevima, gay žene ( lezbosi )rađaju djecu. prelijepa slika harmoničnog života homoseksualne populacije. I zašto mi heteroseksualci da kvarimo tu idilu? Treba da nas bude sramota što se drznemo da podignemo svoj glas protiv njih. Odlična zamisao LGBT lobija kako promijeniti genetski kod civilizacije. Ovo je scenario najgoreg mogućeg filma strave i užasa, ili je ovo java u kojoj već tapkamo?
Počelo je sve od djece i njihovih prava koja kažu:
" Dragi roditelji, vi više nemate prava da vičete
na nas, iako ste stariji, inače ćete dobiti istom
mjerom. To važi i za batine. "
Oglasile su se i žene. Hoćemo da se izjednačimo sa muškarcima. Hoćemo da budemo svuda i na svim mjestima, hoćemo da budemo u vojsci u Parlamentu, a vi vidite ko će da vam rađa djecu, ko će ih vaspitavati i poklanjati im svoje dragocjeno vrijeme. I od danas će žena da donosi sve odluke u porodici, a muž će da ide za njom kao vjerno pašče, tipa pekinezer. Zašto da ne, kad one već sada ponosno zadržavaju svoje prezime, njegovo pridodaju kao onog pekinezera, prezirući i njega i njegovu porodicu. Ona postaje Bog - matrijarhat sa predvodnicama zgodnih, silikonskih Amazonki.
Za njima ide LGBT lobi, koji je uspio da osvoji sve što niko do sada nije, zaštićeni su ko' mečke, a one države koje ih ne podržavaju, smatraju se najgorim bastionima mračnjaštva, koje treba uništiti. Ako kao država ne podržavate LGBT lobi, nećete imati nikakvog kredibiliteta, a o novčanoj pomoći svjetskih organizacija, možete samo da sanjate.
Proces satanizacije svega onoga što je do juče bilo normalno.
Na drugoj strani, crnogorski ministar za ljudska prava i prava manjina, gospodin Ferhat Dinoša, dobija prijeteće izjave o smjenjivanju sa funkcije, jer je čovjek normalan i odudara od bolesnog okruženja, koje hoće da ućutka glas razuma. Pošto ne podržava LGBT lobi, em nije moderan, em neće u Evropu, a sa njim ni cijelo , konzervativno, crnogorsko društvo. Takvo je stanje u Crnoj Gori. A kako je u susjednoj, bratskoj nam Srbiji? Gle, u prvim redovima, predvodnik velike parade ponosa, je srpski ministar za ljudska prava. Blago Srbiji kakvog ministra njedri. On im krči put u novu, modernu Evropu, da Srbija bude na braniku veličanstvenog ponosa, zvanog LGBT lobi, koji hara svijetom. Srećna Crna Goro, budi prva koja ne želiš da uđeš u takvu Evropu, čuvaj ministra kao zjenicu oka svoga, čuvaj božije i prirodne zakone. Ima li kraja pošastima i ljudskim devijantnim seksualnim ponašanjima? Ne, otvorili smo Pandorinu kutiju, iz koje s prvo izašla dječija prava, pa prava , naizgled ugroženih žena, pa LGBT lobi, a za njima u ponosnoj paradi nastupaju: pedofili, silovatelji i nekrofili i svi ostali poremećeni umovi. Jer zašto dozvoliti jednoj manjinskoj grupi da ostvari svoja prava, a drugi ne? Zar nisu svi isti u jednome- u ispoljavanju neprirodnog seksualnog ponašanja? I još s ponosom govore o svojim naprednim shvatanjima, gledajući na nas heteroseksualce, kao na zaostale ljude i čudeći se, kako mi to ne možemo razumski da pojmimo. I svi oni idu kod ministra za zaštitu prava manjina. Ovim tempom kojim sada napreduju, ubrzo će osvojiti više od pola zemljine kugle, ove jadne Zemlje koja svašta gleda i trpi, a šta nam tek donosi budućnost? Neka nam je Bog upomoć.
I onda razmišljam da osnujem manjinu nas običnih, heteroseksualnih stanovnika, koji ćemo otići kod nekog budućeg ministra za ljudska prava, da pokušamo da se zaštitimo od " tuđih " prava:
- roditelji od nasilne djece,
- muškarci od nasilnih žena,
- heteroseksualci od LGBT lobija i pedofila.
ZAŠTITITE ME!!!!!!!!
- jer hoću da očuvam svoje psihičko zdravlje,
- jer hoću da živim u sredini koja će mi to omogućiti,
jer hoću da zaštitim svoju djecu da ne gledaju gayeve kako se ljube po
parkovima, misleći da je to normalna pojava.
- jer hoću da zaštitim sebe i svoju porodicu od neprestanih ataka gay
filmova i serija na televiziji.
- jer zahtjevam da me država zaštiti, kao rijetkog pripadnika ljudskog roda,
koji je zadržao stare etičke vrijednosti.
- jer hoću da viknem glasom razuma i kažem: NE!!!!!!
Nesrećna civilizacijo, ističu ti posljednji minuti postojanja. Zaustavila se kazaljka na pet do dvanaest, samo što to mnogi nisu primjetili i nisu svjesni opasnosti u kojoj se nalazimo. I krajnje je vrijeme da se odupremo svim bolesnim pojavama, koje nam se nameću već dugi niz godina, a plasiraju se kao uslovi ulaska u Evropsku Uniju. Pa možda i ne treba toliko grčevito da se borimo za ulazak u takvu Uniju. Ako ne vjerujete da smo već u Evropi, uzmite i pogledajte geografski atlas. Niko nas odatle ne može protjerati, ako se ne utremo i nestanemo sami.
I da li treba da spalimo sve knjige, koje su do sada važile kao vrijedne civilizacijske tekovine, knjige iz etike, psihologije, filosofije, religije, jer sve što je nekada imalo važnosti, sada postaje predmet prezira, srama i podsmijeha?
I ona predviđanja oko smaka svijeta 2012 g. mi djeluju kao logična završnica svega ovoga što nam se sada dešava. I u neku ruku, to bi bila katarza za sve pošasti, kojima ne možemo stati na kraj. I ne bih ni za čim žalila. Ionako već sada živimo život u gradovima koji nose dva prepoznatljiva imena - Sodoma i Gomora, I zavladala je opet ona stara:
" Čega se pametan stidi,
budala se ponosi ".
8.10.2010.g.
( kako se zaštititi od " tuđih " prava ? )
Moderno doba,nove ideje, dešavanja koja okreću svijet naglavačke. Novi sistem vrijednosti možemo lako naučiti i usvojiti:
" Što je nekada važilo za zlo,
sada se tretira kao dobro. "
Imamo nova rješenja za sve naše životne probleme. I zašto lupati glavu oko toga što te djeca uopšte više ne slušaju? Budite srećni ako vas ne biju. I što to ima veze , što se gayevi drže za ručice i šetaju parkom. Padne i poneki strasni poljubac. Kada smo mi to bili protiv ljubavi? Pa dobro, neka usvajaju djecu, neka mala dječica gledaju " mamu " i " tatu " kako se maze i neka upijaju obrazac srećnog bračnog života. Došli su i na genijalnu ideju, da gayevima, gay žene ( lezbosi )rađaju djecu. prelijepa slika harmoničnog života homoseksualne populacije. I zašto mi heteroseksualci da kvarimo tu idilu? Treba da nas bude sramota što se drznemo da podignemo svoj glas protiv njih. Odlična zamisao LGBT lobija kako promijeniti genetski kod civilizacije. Ovo je scenario najgoreg mogućeg filma strave i užasa, ili je ovo java u kojoj već tapkamo?
Počelo je sve od djece i njihovih prava koja kažu:
" Dragi roditelji, vi više nemate prava da vičete
na nas, iako ste stariji, inače ćete dobiti istom
mjerom. To važi i za batine. "
Oglasile su se i žene. Hoćemo da se izjednačimo sa muškarcima. Hoćemo da budemo svuda i na svim mjestima, hoćemo da budemo u vojsci u Parlamentu, a vi vidite ko će da vam rađa djecu, ko će ih vaspitavati i poklanjati im svoje dragocjeno vrijeme. I od danas će žena da donosi sve odluke u porodici, a muž će da ide za njom kao vjerno pašče, tipa pekinezer. Zašto da ne, kad one već sada ponosno zadržavaju svoje prezime, njegovo pridodaju kao onog pekinezera, prezirući i njega i njegovu porodicu. Ona postaje Bog - matrijarhat sa predvodnicama zgodnih, silikonskih Amazonki.
Za njima ide LGBT lobi, koji je uspio da osvoji sve što niko do sada nije, zaštićeni su ko' mečke, a one države koje ih ne podržavaju, smatraju se najgorim bastionima mračnjaštva, koje treba uništiti. Ako kao država ne podržavate LGBT lobi, nećete imati nikakvog kredibiliteta, a o novčanoj pomoći svjetskih organizacija, možete samo da sanjate.
Proces satanizacije svega onoga što je do juče bilo normalno.
Na drugoj strani, crnogorski ministar za ljudska prava i prava manjina, gospodin Ferhat Dinoša, dobija prijeteće izjave o smjenjivanju sa funkcije, jer je čovjek normalan i odudara od bolesnog okruženja, koje hoće da ućutka glas razuma. Pošto ne podržava LGBT lobi, em nije moderan, em neće u Evropu, a sa njim ni cijelo , konzervativno, crnogorsko društvo. Takvo je stanje u Crnoj Gori. A kako je u susjednoj, bratskoj nam Srbiji? Gle, u prvim redovima, predvodnik velike parade ponosa, je srpski ministar za ljudska prava. Blago Srbiji kakvog ministra njedri. On im krči put u novu, modernu Evropu, da Srbija bude na braniku veličanstvenog ponosa, zvanog LGBT lobi, koji hara svijetom. Srećna Crna Goro, budi prva koja ne želiš da uđeš u takvu Evropu, čuvaj ministra kao zjenicu oka svoga, čuvaj božije i prirodne zakone. Ima li kraja pošastima i ljudskim devijantnim seksualnim ponašanjima? Ne, otvorili smo Pandorinu kutiju, iz koje s prvo izašla dječija prava, pa prava , naizgled ugroženih žena, pa LGBT lobi, a za njima u ponosnoj paradi nastupaju: pedofili, silovatelji i nekrofili i svi ostali poremećeni umovi. Jer zašto dozvoliti jednoj manjinskoj grupi da ostvari svoja prava, a drugi ne? Zar nisu svi isti u jednome- u ispoljavanju neprirodnog seksualnog ponašanja? I još s ponosom govore o svojim naprednim shvatanjima, gledajući na nas heteroseksualce, kao na zaostale ljude i čudeći se, kako mi to ne možemo razumski da pojmimo. I svi oni idu kod ministra za zaštitu prava manjina. Ovim tempom kojim sada napreduju, ubrzo će osvojiti više od pola zemljine kugle, ove jadne Zemlje koja svašta gleda i trpi, a šta nam tek donosi budućnost? Neka nam je Bog upomoć.
I onda razmišljam da osnujem manjinu nas običnih, heteroseksualnih stanovnika, koji ćemo otići kod nekog budućeg ministra za ljudska prava, da pokušamo da se zaštitimo od " tuđih " prava:
- roditelji od nasilne djece,
- muškarci od nasilnih žena,
- heteroseksualci od LGBT lobija i pedofila.
ZAŠTITITE ME!!!!!!!!
- jer hoću da očuvam svoje psihičko zdravlje,
- jer hoću da živim u sredini koja će mi to omogućiti,
jer hoću da zaštitim svoju djecu da ne gledaju gayeve kako se ljube po
parkovima, misleći da je to normalna pojava.
- jer hoću da zaštitim sebe i svoju porodicu od neprestanih ataka gay
filmova i serija na televiziji.
- jer zahtjevam da me država zaštiti, kao rijetkog pripadnika ljudskog roda,
koji je zadržao stare etičke vrijednosti.
- jer hoću da viknem glasom razuma i kažem: NE!!!!!!
Nesrećna civilizacijo, ističu ti posljednji minuti postojanja. Zaustavila se kazaljka na pet do dvanaest, samo što to mnogi nisu primjetili i nisu svjesni opasnosti u kojoj se nalazimo. I krajnje je vrijeme da se odupremo svim bolesnim pojavama, koje nam se nameću već dugi niz godina, a plasiraju se kao uslovi ulaska u Evropsku Uniju. Pa možda i ne treba toliko grčevito da se borimo za ulazak u takvu Uniju. Ako ne vjerujete da smo već u Evropi, uzmite i pogledajte geografski atlas. Niko nas odatle ne može protjerati, ako se ne utremo i nestanemo sami.
I da li treba da spalimo sve knjige, koje su do sada važile kao vrijedne civilizacijske tekovine, knjige iz etike, psihologije, filosofije, religije, jer sve što je nekada imalo važnosti, sada postaje predmet prezira, srama i podsmijeha?
I ona predviđanja oko smaka svijeta 2012 g. mi djeluju kao logična završnica svega ovoga što nam se sada dešava. I u neku ruku, to bi bila katarza za sve pošasti, kojima ne možemo stati na kraj. I ne bih ni za čim žalila. Ionako već sada živimo život u gradovima koji nose dva prepoznatljiva imena - Sodoma i Gomora, I zavladala je opet ona stara:
" Čega se pametan stidi,
budala se ponosi ".
8.10.2010.g.
уторак, 5. октобар 2010.
SUSRET S MAJKOM
Zvono na vratima i čekanje,
blistavo lice i suze,
radost i nevjerovanje,
toplota u majčinom zagrljaju.
Razgovori i misli, prolaze minuti,
saznanje o kratkoći susreta,
o propuštenim godinama i satima.
Vrijeme ne stoji, ne može mi vratiti
ništa od onoga zbog čega osjećam tugu,
tačka na kojoj sve prestaje i gdje sve
ostaje su oni moji grobovi, kojima se kao
pas, vjerno vraćam.
I to je vječno i to je jedina istina.
Sve drugo je trenutak.
29.08.2010.
Zvono na vratima i čekanje,
blistavo lice i suze,
radost i nevjerovanje,
toplota u majčinom zagrljaju.
Razgovori i misli, prolaze minuti,
saznanje o kratkoći susreta,
o propuštenim godinama i satima.
Vrijeme ne stoji, ne može mi vratiti
ništa od onoga zbog čega osjećam tugu,
tačka na kojoj sve prestaje i gdje sve
ostaje su oni moji grobovi, kojima se kao
pas, vjerno vraćam.
I to je vječno i to je jedina istina.
Sve drugo je trenutak.
29.08.2010.
I OPET KIŠE GOVORE
I kad počinju kiše da govore
znam da si u kapima ti
znam da su tu i riječi prećutane
i grč misli o neizrečenome.
I hladna jesenja kiša govori,
ono što nisam htjela da znam,
i sjeća me na vodene staze,
ulice kojima koračam sad.
Okrećem glavu da ne vidim,
gole grane dodiruju mi lice,
žurim , a ne mogu da pobjegnem,
svuda su tvoje ulice.
I kad počinju kiše da govore
znam da si u kapima ti
znam da su tu i riječi prećutane
i grč misli o neizrečenome.
I hladna jesenja kiša govori,
ono što nisam htjela da znam,
i sjeća me na vodene staze,
ulice kojima koračam sad.
Okrećem glavu da ne vidim,
gole grane dodiruju mi lice,
žurim , a ne mogu da pobjegnem,
svuda su tvoje ulice.
понедељак, 4. октобар 2010.
О РАСТКОВОЈ КЊИЗИ " ЉУДИ ГОВОРЕ "
Пријатно сам била изненађена, послије читања ове књиге. На мене је оставила дубок утисак, како по својој необичној форми и слободи писања, тако и по порукама које шаље. Писац није био ограничен формом. Структуру романа је правио онако како се њему чинило погодно у датом тренутку. Личности нису повезане радњом, како то обично бива. Овог пута су повезане самим интересовањем путника за њих, сада, у тренутку, ван временског обиљежја, у оноликој количини, коју одређује путник. И интересовање за њих је површно, ништа суштинско и дубоко, више приповједачко, ослобођено терета емоција, нема емоција и зближавања, само нарације. Путник одређује када ће се позабавити личностима са острва, када ће се препустити сопственим размишљањима, када ће сву своју пажњу, сконцентрисати на описе природе и промјене у њој. Цијела књига је написана као импресија о животу људи, који су сведени на ограничен и скучен простор једног острва. Све њихове судбине, заробио је на том малом мјесту. Можда је због тога и импресија о свему томе много јача, концентрована на мали простор, који ограничава кретање и материје и мисли. Сву набијену енергију и немогућност напуштања острва, подстиче описима начина живота тих људи, који живе без струје, тако да тама обавија готово цијели први дио књиге. У тами се наслућују ликови, мушки, женски, страри, млади, ни један јасно исцртан, само назначен, само дат у основним цртама, само да се наслућује. Не може се разумјети ни повод доласка самог наратора, на ово острво, али његова жеља да барком пређе до острва, чак и по времену које је ризично за путовање, чак и под тешким условима који су му предочени ( недостатак струје ), говоре о његовој радозналости, говоре о нечему много јачем, што га тамо вуче. Ликови су мирни људи, углавном задовољни својим животима и у тој маси , истиче се један млади човјек, који своју судбину, која га је везала за острво, види као своју смрт.
"– То је била жеља мог оца; да овде останем. Ја сам служио у марини. Путовао сам до Кине и Сиднеја, и све то ми се врло свидело. Да сам остао у марини, до сад бих био марешал (наредник) поморски, имао бих добру плату. Нешто значи бити марешал; и то је живот који нешто значи, који је за мене!
– Нисте могли убедити оца да попусти вашој жељи?
– О, све ми је то било досадно. Чак нисам ни покушао да убеђујем. Чим сам дошао, мајка ми је нашла девојку, и одмах су рекли свима да сам верен. Они су се уплашили да неће имати ко да настави овај занат. Као да је то занат!
– Девојка вам се није свиђала?
– Не, она није била ружна, али ја је нисам ни гледао, a кад сам је најзад погледао, имали смо већ двоје деце и била је стара.
– Али сада волите своју жену?
– Како могу да их волим, кад ми је цео живот упропашћен!
– Зашто мислите да вам је живот упропашћен? Видели сте много света и сада живите на миру у селу које ми изгледа јединствено; имате децу!
– Ја више никада не могу изићи из овог села. Још сам млад a живот је за мене сасвим свршен. Да сам постао марешал, могао бих покушати у животу још и много штошта друго. Сада је сасвим свеједно: живео или умро.
– Али ко вам може бранити да покушате још увек друго шта у животу и у свету! Жена и деца ће вас чекати.
– Не верујем да је могуће. Да нисам подузео занат, још бих и могао. Овако, данас треба наловити рибу за ручак, и сутра за вечеру итд. И који је онда дан кад могу поћи a да сви због мене не буду гладни тога дана!
– Овако сте бар у својој земљи. Не волите своје село?
– О, могао сам увек доћи доцније. Овако не волим ни њега, ни икога; ни мајку која је тражила девојку, ни оца, ни брата, ни децу. Мислим да не волим никога. Они су ме сви уништили. Нарочито ме је отац уништио. Да ме је убио не би ништа горе учинио."
У другом дијелу књиге се не говори, али се осјећа, да је болест младог човјека Пипа, изазвана његовим константним незадовољством животом и тако се његова судбина издваја од свих осталих судбина људи са острва. Други дио је у неку руку, расплет наговијештених мотива из првог дијела. То се посебно односи на Пипа . Његово опоравак говори о прихватању сопствене судбине и неминовног, оног од чега није успио да побјегне.
И путников састанак са Ивоном , није никакво заљубљивање, није ни чежња за љубављу, већ, ето само игра, изазов, тренутак који жели да доживи, да љепоту острва оствари у љепоти жене. Само један разговор, један загрљај , на том чудесном острву и ништа више.
У трећем дијелу, можемо уочити сву умјешност Растка Петровића као писца, који на изузетан начин описује природу, док уједно размишља о животу. Јер није без разлога повезао буре, муње и громове у природи, са својим тешким и суморним размишљањима о животу, о постојању и смислу постојања.
" Свуд око мене, до у бескрај, једино вода, ваздух, земља и небески огњеви. Птице и слепи мишеви који лете између тога. Рибе које пропливавају. Има свакако ситног језерског звериња тј. има елемената који су вечити у васељени, и чија се вредност, у вечитој трансформацији, не мења. И има елемената који представљају живот, који су чудо, не само зато што постоје, већ и у односу према оној првој категорији. Ови уносе у вечите елементе нешто необјашњиво и на изглед пролазно.
Затим, исто тако на изглед ефемерно и неприродно као птица и слепи мишеви, струје кроз свет електричне реке, матице зрачења и таласи. Невидљиве експлозије и катастрофе односе оно што је у непосредној мојој близини, у висине које се не могу цифрама означити; и страховите катаклизме доносе силу висина, као безмерне водопаде, чак на ивицу чамца који од тога подрхтава.
Од тог планетског сурвавања вода игра; разливено сребро. У непосредној мојој близини акватично биље диже се из воде. Својим дугим лишћем оно дише ваздух над водом и својим стабљикама воду. Рибе пропливавају кроз стабљике. Слушам лагани шумор овога биља и гласна довикивања птица у висинама. Чује се шум ваздуха и воде, a из даљине допире лавеж.
Поред свега тога, називам опет, по навици, то ноћним ћутањем и тишином. A ипак разазнајем да никада природа није била у живљем, у општијем шуму и разговору, у жуборењу. Чујем животињу кроз шевар, чујем шуштање гранчица у дрветима. И цео би свет то назвао тишином. Једино зато што се ништа људско не меша својим гласовима у жуборење предела у ноћи. Довољно је да човек замукне па да се гласови природе дигну ослобођени a да он све то назове: тишина.
Сва природа около је у јединственоме раду сарађивања. Рекло би се да је све у природи ново и као да је тек постало. Све иде тачно и са заносом и овај живот земље и неба ужасан је и величанствен. У односу на живот организама, јер га ови не могу изменити.
Да, то је оно што је вечито, та стална свежина постања, та присутност постања, a оно што га види, осећа, поздравља и потврђује, мој дух и ја сав, пролазно је; непрестано на самрти. Нема у мени никакве жалости за тим, никакве жалости, али узбуђења: да. Да ли могу да напишем то једном сад и више никада? Јер нико више неће веровати; ни ја више нећу веровати. Али сада: да! Веровали или не веровали! Жао ми је живота ове последње биљчице, као и мога. Не сувише, таман колико да је исто; или можда мало више ове биљчице, a ипак тако мало да је могу и ишчупати док размишљам ово a да немам никакве гриже савести. Жао ми је и свршетка покрета чамца који се њише. Или не, све је то лаж јер је мисао. Нећу да мислим. Нећу да мислим, и ево више не мислим. Не жалим више никога. Не жалим више ништа. Живим само својим ћелијицама, само ћелијицама. Као биљка.
Муња која суво ошину небо показа одједном све обале језера до највећих прецизности. Барке које су укотвљене неколико километара даље уз обалу, мреже, врбе над њима. И показа читав ред брда и Монт Паланкинос који као да својим зидовима држи небо. Сва природа би оштра и плава као умрла усна. Једна звезда паде чим се поврати мрак. Засењен, не видим више ни тамне профиле дрвећа и блискога брега: свет се сузио на мало сребрне воде преда мном и на сазвежђа изнад мене. Погледах у једном правцу и видех најсјајнију звезду како одлете косо у неки далек простор изван земље. Њена слика, начинивши тај исти пут у супротном правцу, по језеру појури право мени, до самог чамца, где се одједном угаси. Заблуда ока савршена: видим истовремено једну звезду која лети изнад мене и једну која лети право на мене. Повијем се у барци, као да ће ме погодити. Природа баца своје метеоре, своје муње, и слике својих муња, немо и убилачки као првога дана.
Дрвета која се примећују или не преко дана док људи живе крај њих, сада живе свој пуни, интегрални живот. Сваки лист има слепи напор да се одвоји од суседних листова како би што потпуније дисао. Осећам то, и онда несвесно раздвајам прсте на рукама како би их ваздух што боље обавио. Од горе до доле и било с које стране на другу, ниједне мисли. Све што је човечанско најзад спава и дубока људска дисања исто су тако мирна као дисања шума. Моја мисао такође више не ради. Само да закључи да живи и да је ту једина. С времена на време она покушава да полети. Удара се о све око себе као слепа птица. Затим остаје мирна и задихана.
То није лепота око мене (видео сам толико језера и ово није ништа чудније од осталих), већ исплетени живот онога што сачињава природу. То није језеро на коме сам, већ један грдан сплет закона и сила; и мој живот у томе гори као пламичак. Ноћ је безмерна."
....................................................................
"Затим још севају муње и падају звезде. Падају, падају. Каква страховита ноћ метеора. Демонска! Зашто не демонска? То је један од положаја нашег сазнања у свему осталом.
До краја ове ноћи (вечито!) човечанство не постоји. Његова мисао не постоји. Само овај део површине земље, једне од космичких тела у ноћи, у општењу са другим телима, другим космичким силама у простору. Птице овде и тамо ћуте у лишћу. Зора, када се дигне, доћи ће као и да је последња. A ми? Ми не тражимо ништа боље до да будемо заборављени. Зар? Заборављени."
И опет ефектна завршница романа, препуна звукова, описа крика који може бити крик умрлог или крик новорођеног. Растко поистовјећује битност тог исконског крика, поистовјећује га са сликом крви, јер је крв и на почетку и на крају. Асоцијација крика и крви , да ли за нечији крај или за нечији почетак или истовремено, јер живот и смрт су једно, јер живот и смрт се преплићу, сачињавају круг онога што зовемо постојање.
" Одједном страховит крик, пењући се и спуштајући, звук сирене, прелете преко језера. Има доста времена да су потмуло у ушима сви елементи из којих је састављен. Као у музици где се одједном среде у један вапијући глас. Дремљив, мора да давно чујем слабе и неодређене гласове. Из њих се одједном изградио и прелио овај крик. Несвесно сам га упознавао пре но што се изградио, a кад је дошао познао сам га као тешкога познаника. Он је оштар, челичан, љубичаст и врео, мириса на сумпор. Све је у њему механичко, електрично и неумитно. Рекло би се оштри писак сирена. Као да објављује пожар, несрећу, судар. A за њим опет ћутање. Ћутање, ћутање. У њему има ипак нечега страховито болног, људског, човечанског и вапијућег; у томе крику, електричном и механичком који долази из људског грла.
Неко који је у ропцу, чије је тело расцепано, који губи крв. Неко који умире, кога убијају. То је крик који је изишао из крви, као каква звучна експлозија из сусрета крви, ваздуха и простора. Тај крик, који се, ево, апсолутно идентично понавља, исти је као ова муња у простору. Он осветљава нагло, одједном, нешто што ја на дану нисам уочио, јер је сувише много предмета било заједнички осветљено и звучно. Ја сам знао цео предео a ипак ми је само муња показала онај градић у другом плану, иза језера. Видео сам толико људи у овом месту али је било нужно да буде потпуна ноћ, тишина, па да ми један крик осветли одједном цело једно трпљење; трпљење у томе човеку што виче, што је био загубљен у тој гомили и сада одједном звучно издвојен једини, једини је присутан, једини у овој природи, над црвеном крвљу коју губи, над водом, над биљем, у гашењу метеора.
То може исто тако бити жена као и човек. Снажно створење. И мора бити човек или жена који умиру; јер се иначе не виче овако, људски и механички, и телом и духом, силовито.
Излазим из чамца, идем лагано уз обалу, у томе правцу. Мислим: Како не потрче сви онамо! Сви прозори нису затворени, a људи, до којих допре тај глас, не могу a да се не пробуде. Видим да су неки прозори уистину осветљени. Погађам да су тамо људи сели у постеље и прислушкујући врисак говоре шапатом са женама. Али зашто не пођу да виде шта се догађа? Чујем, затим, такође људске гласове негде иза кућа да се, као папрати уз високо дрво које чупају елементи, скупљају и пужу уз велико, страховито крештање. Један једини страшан глас пење се и превија, залета се између свода и језера, из ситних, узбуђених људских гласова; страшно ситних и прецизних.
Видим их у помрчини, пред кућом. Неколицину. Не видим никога засебно, већ све заједно. Више нагађам. Не знам има ли жена међ њима. Прозори околних кућа су сасвим мрачни, али мора да се оданде љубопитљиво слуша, мора да су лица узбуђених девојака или жена, изнутра, уз саме прозоре. Жена, јер сад се јасно разазнаје да је то жена која виче, кричи дивље у кући на којој између преклопљених капака сија дуга, светла линија. Људи говоре полугласно. Ја не разазнајем, не слушам њине речи; они не примећују мој прилазак; ипак разумем јасно шта се збива. Чак ме не занима ни шта је ту, ни што сам ту. Једино: ја сам ту дошао и сад сам ту. Свакако да је страшно доцкан. "
Још један интересантан дијалог, који сукобљава два погледа на живот, онај оптимистични и онај песимистични. И кад боље размислимо, оба су у праву, јер под теретом свакодневних брига, често помислимо да је цијели живот само патња и мука и да га таквог не вриједи живјети. Али кад наиђу бољи дани, сагледамо сву љепоту живљења и свега онога што нам он доноси, схватајући ипак да је живот само један и да га требамо одживјети на начин како то најбоље умијемо и знамо.
" – Налазим да је глупо живети; ето то. Ево, цео свет жали ову жену зато што пати, и ова је као све жене заиста јадница, али, што се мене тиче, ја жалим пре свега тога што се рађа. Зашто да живи, шта ће њему да живи! Да би прво јео свог оца, па онда њега његова деца и најзад да цркне.
– 'Ајде, 'ајде, – рече други. – Претерујеш. Као увек. Зар би се могло живети без деце? Ја волим своју децу, и не налазим да ме једу. И после, не можемо рећи да нам у младости није било добро. То због нас трпе овако жене, јер ми волимо да их волимо. И децу да волимо.
– Шта ће му да живи, кад је то све исто, и кад ће то увек бити исто! Биће леп и млад и вероваће да може шта хоће, a уствари, може само једно једино, a то је оно што су сви могли. Ништа боље ни више. После ће бити стар, стар.
– Као ти, рецимо! – рече онај насмејавши се.
– Као ја. И кад буде видео девојку, неће имати снаге чак ни да је пожели. Јест, као ја. Ако би требало родити се понова, и ако би ме питали, ја бих рекао: Не!
– Иди цркни. Премлаћен! Лажљивче. Ја да имам да се родим, и без руку, ја бих рекао: Да, да! Опет млад и луд, ма и без руку, ма и у сраму. Опет.
– Да, опет, – понови човек иронично. – Опет!
– То може бити такође и девојче!
– Апсолутно, и девојче. То је чак вероватно.
– Кад би требало да се понова родим... Мислим на све то... Замислите, тај дечко који дође, који расте, расте, и који остаје док ми одлазимо. Ускоро само они што су као он биће на овом језеру. Ниједан од нас; баш ниједан! Нигде у свету ниједан од оних што су данас. Онда бих волео да се родим опет, не да растем, већ да се нађем међ њима, па да погледам свуда у круг.
– И на ком крају света би хтео да то буде? Можда баш овде?
– Да, баш овде ако треба.
– И онда би опет имао да умреш, и опет би желео да се понова родиш да би опет погледао и тако редом.
– Опет бих то желео.
Човек који је говорио у почетку весело, растужи се очито. Његов глас постаде врео и несносан као код алкохоличара.
– Мислим да је сад већ готово. Бар се оданде више ништа не чује.
– Готово? Тек почиње, – рече онај смејући се, – тек почиње. То један нови човек пушта први пут свој глас."
.......................................................
"То је чудно како ће он живети. Никад се не зна како ће живети човек који тек почиње да дише. Волео бих да знам шта ће рећи о животу када први пут буде требало да нешто каже о њему. Смешно је како људи говоре о животу. Сваки има свој суд о њему... Треба поклати све петлове. Чак ако би дан и заборавио да сване – каква глупост! То није да би певали, већ да би себе разбудили. Шта ме се тиче шта ће мислити о животу. Шта мислим ja o животу? Ја говорим много о њему, али, да ли заиста мислим о њему? Шта ће бити тај нови човек? Рибар? Можда и нешто сасвим друго! Можда ће ићи да живи на другој страни! Ми не можемо ништа да знамо о томе шта ће бити са животом једног човека. То може бити једна јединствена ствар: живот који тек почиње. Јединствена.
Ја? Не, ја не бих хтео да се може понова почети. То може бити јединствена ствар... Јединствена..."
Реалистична размишљања о животу, о његовој јединствености и непоновљивости, о непознаници људских судбина, којима се не треба много ни оптерећивати, јер свака је судбина јединствена и написана само једном.
Пријатно сам била изненађена, послије читања ове књиге. На мене је оставила дубок утисак, како по својој необичној форми и слободи писања, тако и по порукама које шаље. Писац није био ограничен формом. Структуру романа је правио онако како се њему чинило погодно у датом тренутку. Личности нису повезане радњом, како то обично бива. Овог пута су повезане самим интересовањем путника за њих, сада, у тренутку, ван временског обиљежја, у оноликој количини, коју одређује путник. И интересовање за њих је површно, ништа суштинско и дубоко, више приповједачко, ослобођено терета емоција, нема емоција и зближавања, само нарације. Путник одређује када ће се позабавити личностима са острва, када ће се препустити сопственим размишљањима, када ће сву своју пажњу, сконцентрисати на описе природе и промјене у њој. Цијела књига је написана као импресија о животу људи, који су сведени на ограничен и скучен простор једног острва. Све њихове судбине, заробио је на том малом мјесту. Можда је због тога и импресија о свему томе много јача, концентрована на мали простор, који ограничава кретање и материје и мисли. Сву набијену енергију и немогућност напуштања острва, подстиче описима начина живота тих људи, који живе без струје, тако да тама обавија готово цијели први дио књиге. У тами се наслућују ликови, мушки, женски, страри, млади, ни један јасно исцртан, само назначен, само дат у основним цртама, само да се наслућује. Не може се разумјети ни повод доласка самог наратора, на ово острво, али његова жеља да барком пређе до острва, чак и по времену које је ризично за путовање, чак и под тешким условима који су му предочени ( недостатак струје ), говоре о његовој радозналости, говоре о нечему много јачем, што га тамо вуче. Ликови су мирни људи, углавном задовољни својим животима и у тој маси , истиче се један млади човјек, који своју судбину, која га је везала за острво, види као своју смрт.
"– То је била жеља мог оца; да овде останем. Ја сам служио у марини. Путовао сам до Кине и Сиднеја, и све то ми се врло свидело. Да сам остао у марини, до сад бих био марешал (наредник) поморски, имао бих добру плату. Нешто значи бити марешал; и то је живот који нешто значи, који је за мене!
– Нисте могли убедити оца да попусти вашој жељи?
– О, све ми је то било досадно. Чак нисам ни покушао да убеђујем. Чим сам дошао, мајка ми је нашла девојку, и одмах су рекли свима да сам верен. Они су се уплашили да неће имати ко да настави овај занат. Као да је то занат!
– Девојка вам се није свиђала?
– Не, она није била ружна, али ја је нисам ни гледао, a кад сам је најзад погледао, имали смо већ двоје деце и била је стара.
– Али сада волите своју жену?
– Како могу да их волим, кад ми је цео живот упропашћен!
– Зашто мислите да вам је живот упропашћен? Видели сте много света и сада живите на миру у селу које ми изгледа јединствено; имате децу!
– Ја више никада не могу изићи из овог села. Још сам млад a живот је за мене сасвим свршен. Да сам постао марешал, могао бих покушати у животу још и много штошта друго. Сада је сасвим свеједно: живео или умро.
– Али ко вам може бранити да покушате још увек друго шта у животу и у свету! Жена и деца ће вас чекати.
– Не верујем да је могуће. Да нисам подузео занат, још бих и могао. Овако, данас треба наловити рибу за ручак, и сутра за вечеру итд. И који је онда дан кад могу поћи a да сви због мене не буду гладни тога дана!
– Овако сте бар у својој земљи. Не волите своје село?
– О, могао сам увек доћи доцније. Овако не волим ни њега, ни икога; ни мајку која је тражила девојку, ни оца, ни брата, ни децу. Мислим да не волим никога. Они су ме сви уништили. Нарочито ме је отац уништио. Да ме је убио не би ништа горе учинио."
У другом дијелу књиге се не говори, али се осјећа, да је болест младог човјека Пипа, изазвана његовим константним незадовољством животом и тако се његова судбина издваја од свих осталих судбина људи са острва. Други дио је у неку руку, расплет наговијештених мотива из првог дијела. То се посебно односи на Пипа . Његово опоравак говори о прихватању сопствене судбине и неминовног, оног од чега није успио да побјегне.
И путников састанак са Ивоном , није никакво заљубљивање, није ни чежња за љубављу, већ, ето само игра, изазов, тренутак који жели да доживи, да љепоту острва оствари у љепоти жене. Само један разговор, један загрљај , на том чудесном острву и ништа више.
У трећем дијелу, можемо уочити сву умјешност Растка Петровића као писца, који на изузетан начин описује природу, док уједно размишља о животу. Јер није без разлога повезао буре, муње и громове у природи, са својим тешким и суморним размишљањима о животу, о постојању и смислу постојања.
" Свуд око мене, до у бескрај, једино вода, ваздух, земља и небески огњеви. Птице и слепи мишеви који лете између тога. Рибе које пропливавају. Има свакако ситног језерског звериња тј. има елемената који су вечити у васељени, и чија се вредност, у вечитој трансформацији, не мења. И има елемената који представљају живот, који су чудо, не само зато што постоје, већ и у односу према оној првој категорији. Ови уносе у вечите елементе нешто необјашњиво и на изглед пролазно.
Затим, исто тако на изглед ефемерно и неприродно као птица и слепи мишеви, струје кроз свет електричне реке, матице зрачења и таласи. Невидљиве експлозије и катастрофе односе оно што је у непосредној мојој близини, у висине које се не могу цифрама означити; и страховите катаклизме доносе силу висина, као безмерне водопаде, чак на ивицу чамца који од тога подрхтава.
Од тог планетског сурвавања вода игра; разливено сребро. У непосредној мојој близини акватично биље диже се из воде. Својим дугим лишћем оно дише ваздух над водом и својим стабљикама воду. Рибе пропливавају кроз стабљике. Слушам лагани шумор овога биља и гласна довикивања птица у висинама. Чује се шум ваздуха и воде, a из даљине допире лавеж.
Поред свега тога, називам опет, по навици, то ноћним ћутањем и тишином. A ипак разазнајем да никада природа није била у живљем, у општијем шуму и разговору, у жуборењу. Чујем животињу кроз шевар, чујем шуштање гранчица у дрветима. И цео би свет то назвао тишином. Једино зато што се ништа људско не меша својим гласовима у жуборење предела у ноћи. Довољно је да човек замукне па да се гласови природе дигну ослобођени a да он све то назове: тишина.
Сва природа около је у јединственоме раду сарађивања. Рекло би се да је све у природи ново и као да је тек постало. Све иде тачно и са заносом и овај живот земље и неба ужасан је и величанствен. У односу на живот организама, јер га ови не могу изменити.
Да, то је оно што је вечито, та стална свежина постања, та присутност постања, a оно што га види, осећа, поздравља и потврђује, мој дух и ја сав, пролазно је; непрестано на самрти. Нема у мени никакве жалости за тим, никакве жалости, али узбуђења: да. Да ли могу да напишем то једном сад и више никада? Јер нико више неће веровати; ни ја више нећу веровати. Али сада: да! Веровали или не веровали! Жао ми је живота ове последње биљчице, као и мога. Не сувише, таман колико да је исто; или можда мало више ове биљчице, a ипак тако мало да је могу и ишчупати док размишљам ово a да немам никакве гриже савести. Жао ми је и свршетка покрета чамца који се њише. Или не, све је то лаж јер је мисао. Нећу да мислим. Нећу да мислим, и ево више не мислим. Не жалим више никога. Не жалим више ништа. Живим само својим ћелијицама, само ћелијицама. Као биљка.
Муња која суво ошину небо показа одједном све обале језера до највећих прецизности. Барке које су укотвљене неколико километара даље уз обалу, мреже, врбе над њима. И показа читав ред брда и Монт Паланкинос који као да својим зидовима држи небо. Сва природа би оштра и плава као умрла усна. Једна звезда паде чим се поврати мрак. Засењен, не видим више ни тамне профиле дрвећа и блискога брега: свет се сузио на мало сребрне воде преда мном и на сазвежђа изнад мене. Погледах у једном правцу и видех најсјајнију звезду како одлете косо у неки далек простор изван земље. Њена слика, начинивши тај исти пут у супротном правцу, по језеру појури право мени, до самог чамца, где се одједном угаси. Заблуда ока савршена: видим истовремено једну звезду која лети изнад мене и једну која лети право на мене. Повијем се у барци, као да ће ме погодити. Природа баца своје метеоре, своје муње, и слике својих муња, немо и убилачки као првога дана.
Дрвета која се примећују или не преко дана док људи живе крај њих, сада живе свој пуни, интегрални живот. Сваки лист има слепи напор да се одвоји од суседних листова како би што потпуније дисао. Осећам то, и онда несвесно раздвајам прсте на рукама како би их ваздух што боље обавио. Од горе до доле и било с које стране на другу, ниједне мисли. Све што је човечанско најзад спава и дубока људска дисања исто су тако мирна као дисања шума. Моја мисао такође више не ради. Само да закључи да живи и да је ту једина. С времена на време она покушава да полети. Удара се о све око себе као слепа птица. Затим остаје мирна и задихана.
То није лепота око мене (видео сам толико језера и ово није ништа чудније од осталих), већ исплетени живот онога што сачињава природу. То није језеро на коме сам, већ један грдан сплет закона и сила; и мој живот у томе гори као пламичак. Ноћ је безмерна."
....................................................................
"Затим још севају муње и падају звезде. Падају, падају. Каква страховита ноћ метеора. Демонска! Зашто не демонска? То је један од положаја нашег сазнања у свему осталом.
До краја ове ноћи (вечито!) човечанство не постоји. Његова мисао не постоји. Само овај део површине земље, једне од космичких тела у ноћи, у општењу са другим телима, другим космичким силама у простору. Птице овде и тамо ћуте у лишћу. Зора, када се дигне, доћи ће као и да је последња. A ми? Ми не тражимо ништа боље до да будемо заборављени. Зар? Заборављени."
И опет ефектна завршница романа, препуна звукова, описа крика који може бити крик умрлог или крик новорођеног. Растко поистовјећује битност тог исконског крика, поистовјећује га са сликом крви, јер је крв и на почетку и на крају. Асоцијација крика и крви , да ли за нечији крај или за нечији почетак или истовремено, јер живот и смрт су једно, јер живот и смрт се преплићу, сачињавају круг онога што зовемо постојање.
" Одједном страховит крик, пењући се и спуштајући, звук сирене, прелете преко језера. Има доста времена да су потмуло у ушима сви елементи из којих је састављен. Као у музици где се одједном среде у један вапијући глас. Дремљив, мора да давно чујем слабе и неодређене гласове. Из њих се одједном изградио и прелио овај крик. Несвесно сам га упознавао пре но што се изградио, a кад је дошао познао сам га као тешкога познаника. Он је оштар, челичан, љубичаст и врео, мириса на сумпор. Све је у њему механичко, електрично и неумитно. Рекло би се оштри писак сирена. Као да објављује пожар, несрећу, судар. A за њим опет ћутање. Ћутање, ћутање. У њему има ипак нечега страховито болног, људског, човечанског и вапијућег; у томе крику, електричном и механичком који долази из људског грла.
Неко који је у ропцу, чије је тело расцепано, који губи крв. Неко који умире, кога убијају. То је крик који је изишао из крви, као каква звучна експлозија из сусрета крви, ваздуха и простора. Тај крик, који се, ево, апсолутно идентично понавља, исти је као ова муња у простору. Он осветљава нагло, одједном, нешто што ја на дану нисам уочио, јер је сувише много предмета било заједнички осветљено и звучно. Ја сам знао цео предео a ипак ми је само муња показала онај градић у другом плану, иза језера. Видео сам толико људи у овом месту али је било нужно да буде потпуна ноћ, тишина, па да ми један крик осветли одједном цело једно трпљење; трпљење у томе човеку што виче, што је био загубљен у тој гомили и сада одједном звучно издвојен једини, једини је присутан, једини у овој природи, над црвеном крвљу коју губи, над водом, над биљем, у гашењу метеора.
То може исто тако бити жена као и човек. Снажно створење. И мора бити човек или жена који умиру; јер се иначе не виче овако, људски и механички, и телом и духом, силовито.
Излазим из чамца, идем лагано уз обалу, у томе правцу. Мислим: Како не потрче сви онамо! Сви прозори нису затворени, a људи, до којих допре тај глас, не могу a да се не пробуде. Видим да су неки прозори уистину осветљени. Погађам да су тамо људи сели у постеље и прислушкујући врисак говоре шапатом са женама. Али зашто не пођу да виде шта се догађа? Чујем, затим, такође људске гласове негде иза кућа да се, као папрати уз високо дрво које чупају елементи, скупљају и пужу уз велико, страховито крештање. Један једини страшан глас пење се и превија, залета се између свода и језера, из ситних, узбуђених људских гласова; страшно ситних и прецизних.
Видим их у помрчини, пред кућом. Неколицину. Не видим никога засебно, већ све заједно. Више нагађам. Не знам има ли жена међ њима. Прозори околних кућа су сасвим мрачни, али мора да се оданде љубопитљиво слуша, мора да су лица узбуђених девојака или жена, изнутра, уз саме прозоре. Жена, јер сад се јасно разазнаје да је то жена која виче, кричи дивље у кући на којој између преклопљених капака сија дуга, светла линија. Људи говоре полугласно. Ја не разазнајем, не слушам њине речи; они не примећују мој прилазак; ипак разумем јасно шта се збива. Чак ме не занима ни шта је ту, ни што сам ту. Једино: ја сам ту дошао и сад сам ту. Свакако да је страшно доцкан. "
Још један интересантан дијалог, који сукобљава два погледа на живот, онај оптимистични и онај песимистични. И кад боље размислимо, оба су у праву, јер под теретом свакодневних брига, често помислимо да је цијели живот само патња и мука и да га таквог не вриједи живјети. Али кад наиђу бољи дани, сагледамо сву љепоту живљења и свега онога што нам он доноси, схватајући ипак да је живот само један и да га требамо одживјети на начин како то најбоље умијемо и знамо.
" – Налазим да је глупо живети; ето то. Ево, цео свет жали ову жену зато што пати, и ова је као све жене заиста јадница, али, што се мене тиче, ја жалим пре свега тога што се рађа. Зашто да живи, шта ће њему да живи! Да би прво јео свог оца, па онда њега његова деца и најзад да цркне.
– 'Ајде, 'ајде, – рече други. – Претерујеш. Као увек. Зар би се могло живети без деце? Ја волим своју децу, и не налазим да ме једу. И после, не можемо рећи да нам у младости није било добро. То због нас трпе овако жене, јер ми волимо да их волимо. И децу да волимо.
– Шта ће му да живи, кад је то све исто, и кад ће то увек бити исто! Биће леп и млад и вероваће да може шта хоће, a уствари, може само једно једино, a то је оно што су сви могли. Ништа боље ни више. После ће бити стар, стар.
– Као ти, рецимо! – рече онај насмејавши се.
– Као ја. И кад буде видео девојку, неће имати снаге чак ни да је пожели. Јест, као ја. Ако би требало родити се понова, и ако би ме питали, ја бих рекао: Не!
– Иди цркни. Премлаћен! Лажљивче. Ја да имам да се родим, и без руку, ја бих рекао: Да, да! Опет млад и луд, ма и без руку, ма и у сраму. Опет.
– Да, опет, – понови човек иронично. – Опет!
– То може бити такође и девојче!
– Апсолутно, и девојче. То је чак вероватно.
– Кад би требало да се понова родим... Мислим на све то... Замислите, тај дечко који дође, који расте, расте, и који остаје док ми одлазимо. Ускоро само они што су као он биће на овом језеру. Ниједан од нас; баш ниједан! Нигде у свету ниједан од оних што су данас. Онда бих волео да се родим опет, не да растем, већ да се нађем међ њима, па да погледам свуда у круг.
– И на ком крају света би хтео да то буде? Можда баш овде?
– Да, баш овде ако треба.
– И онда би опет имао да умреш, и опет би желео да се понова родиш да би опет погледао и тако редом.
– Опет бих то желео.
Човек који је говорио у почетку весело, растужи се очито. Његов глас постаде врео и несносан као код алкохоличара.
– Мислим да је сад већ готово. Бар се оданде више ништа не чује.
– Готово? Тек почиње, – рече онај смејући се, – тек почиње. То један нови човек пушта први пут свој глас."
.......................................................
"То је чудно како ће он живети. Никад се не зна како ће живети човек који тек почиње да дише. Волео бих да знам шта ће рећи о животу када први пут буде требало да нешто каже о њему. Смешно је како људи говоре о животу. Сваки има свој суд о њему... Треба поклати све петлове. Чак ако би дан и заборавио да сване – каква глупост! То није да би певали, већ да би себе разбудили. Шта ме се тиче шта ће мислити о животу. Шта мислим ja o животу? Ја говорим много о њему, али, да ли заиста мислим о њему? Шта ће бити тај нови човек? Рибар? Можда и нешто сасвим друго! Можда ће ићи да живи на другој страни! Ми не можемо ништа да знамо о томе шта ће бити са животом једног човека. То може бити једна јединствена ствар: живот који тек почиње. Јединствена.
Ја? Не, ја не бих хтео да се може понова почети. То може бити јединствена ствар... Јединствена..."
Реалистична размишљања о животу, о његовој јединствености и непоновљивости, о непознаници људских судбина, којима се не треба много ни оптерећивати, јер свака је судбина јединствена и написана само једном.
четвртак, 2. септембар 2010.
Grad Teatar Budva ( završno veče )
„ TRIBUTE TO NIKOLA MIMA MITROVIĆ“
20.avgusta je završen ovogodišnji program „ Grad teatra Budve“, veličanstvenim jazz koncertom pod nazivom „ Tribute to Nikola Mima Mitrović“, a u izvođenju Soul Connection Big Band- sastava muzičara, koji su se izuzetno sakupili za ovu priliku, da odaju poštu tragično preminulom jazz muzičaru Mimi Mitroviću. Koncert je bio organizovan na platou između dvije crkve, na maloj ljetnoj pozornici u prelijepom ambijentu tople , ljetnje večeri. Pred velikom publikom, svoje umijeće u jazzu su prikazali velikani ex YU scene Duško Gojković, Stjepko Gut i Lazar Tošić, uz pratnju mini sastava RTS Jazz Orkestra, koji su činili četiri saksofona, tri trube, dva trombona, klavijature, kontrabas i bubnjevi.
Koncert je započeo specijalnom kompozicijom „ Mimo od Budve“, koju je komponovao Duško Gojković, i koju je posvetio porodici Mitrović, u znak sjećanja na svog prijatelja Nikolu.
Izvođene su kompozicije , koje je takođe napisao Duško Gojković u okviru projekta „ Balkan jazz“. Kompozicije su jako interesantne, Duškovi noviteti u svjetskoj jazz muzici, koji obradom starih pjesama , sa područja bivše Jugoslavije, makedonskih i dalmatinskih motiva, daju originalan i prepoznatljiv pečat balkanskog melosa, ukombinovanog u jazz muziku. Prvi dio koncerta je bio sav posvećen kompozicijama iz tog „ Balcan Projecta“, dok je drugi dio koncerta bio kombinovan , kako Duškovim kompozicijama, tako i sa dobro poznatom Gershvinovom pjesmom„ Summertime“ . Za mnogobrojnu publiku, ljubitelje jazz muzike, trajanje koncerta od dva i po sata, bilo je malo, s obzirom na odlično izvođenje , koje su nam priredili Duško Gojković i muzičari „ Soul Connectiona“. Efektna završnica ovogodišnje manifestacije „ Grad teatra Budve“.
„ TRIBUTE TO NIKOLA MIMA MITROVIĆ“
20.avgusta je završen ovogodišnji program „ Grad teatra Budve“, veličanstvenim jazz koncertom pod nazivom „ Tribute to Nikola Mima Mitrović“, a u izvođenju Soul Connection Big Band- sastava muzičara, koji su se izuzetno sakupili za ovu priliku, da odaju poštu tragično preminulom jazz muzičaru Mimi Mitroviću. Koncert je bio organizovan na platou između dvije crkve, na maloj ljetnoj pozornici u prelijepom ambijentu tople , ljetnje večeri. Pred velikom publikom, svoje umijeće u jazzu su prikazali velikani ex YU scene Duško Gojković, Stjepko Gut i Lazar Tošić, uz pratnju mini sastava RTS Jazz Orkestra, koji su činili četiri saksofona, tri trube, dva trombona, klavijature, kontrabas i bubnjevi.
Koncert je započeo specijalnom kompozicijom „ Mimo od Budve“, koju je komponovao Duško Gojković, i koju je posvetio porodici Mitrović, u znak sjećanja na svog prijatelja Nikolu.
Izvođene su kompozicije , koje je takođe napisao Duško Gojković u okviru projekta „ Balkan jazz“. Kompozicije su jako interesantne, Duškovi noviteti u svjetskoj jazz muzici, koji obradom starih pjesama , sa područja bivše Jugoslavije, makedonskih i dalmatinskih motiva, daju originalan i prepoznatljiv pečat balkanskog melosa, ukombinovanog u jazz muziku. Prvi dio koncerta je bio sav posvećen kompozicijama iz tog „ Balcan Projecta“, dok je drugi dio koncerta bio kombinovan , kako Duškovim kompozicijama, tako i sa dobro poznatom Gershvinovom pjesmom„ Summertime“ . Za mnogobrojnu publiku, ljubitelje jazz muzike, trajanje koncerta od dva i po sata, bilo je malo, s obzirom na odlično izvođenje , koje su nam priredili Duško Gojković i muzičari „ Soul Connectiona“. Efektna završnica ovogodišnje manifestacije „ Grad teatra Budve“.
Пријавите се на:
Постови (Atom)