HOROR FILM DANAŠNJICE ILI JAVA?
( kako se zaštititi od " tuđih " prava ? )

Moderno doba,nove ideje, dešavanja koja okreću svijet naglavačke. Novi sistem vrijednosti možemo lako naučiti i usvojiti:

" Što je nekada važilo za zlo,
sada se tretira kao dobro. "

Imamo nova rješenja za sve naše životne probleme. I zašto lupati glavu oko toga što te djeca uopšte više ne slušaju? Budite srećni ako vas ne biju. I što to ima veze , što se gayevi drže za ručice i šetaju parkom. Padne i poneki strasni poljubac. Kada smo mi to bili protiv ljubavi? Pa dobro, neka usvajaju djecu, neka mala dječica gledaju " mamu " i " tatu " kako se maze i neka upijaju obrazac srećnog bračnog života. Došli su i na genijalnu ideju, da gayevima, gay žene ( lezbosi )rađaju djecu. prelijepa slika harmoničnog života homoseksualne populacije. I zašto mi heteroseksualci da kvarimo tu idilu? Treba da nas bude sramota što se drznemo da podignemo svoj glas protiv njih. Odlična zamisao LGBT lobija kako promijeniti genetski kod civilizacije. Ovo je scenario najgoreg mogućeg filma strave i užasa, ili je ovo java u kojoj već tapkamo?
Počelo je sve od djece i njihovih prava koja kažu:

" Dragi roditelji, vi više nemate prava da vičete
na nas, iako ste stariji, inače ćete dobiti istom
mjerom. To važi i za batine. "
Oglasile su se i žene. Hoćemo da se izjednačimo sa muškarcima. Hoćemo da budemo svuda i na svim mjestima, hoćemo da budemo u vojsci u Parlamentu, a vi vidite ko će da vam rađa djecu, ko će ih vaspitavati i poklanjati im svoje dragocjeno vrijeme. I od danas će žena da donosi sve odluke u porodici, a muž će da ide za njom kao vjerno pašče, tipa pekinezer. Zašto da ne, kad one već sada ponosno zadržavaju svoje prezime, njegovo pridodaju kao onog pekinezera, prezirući i njega i njegovu porodicu. Ona postaje Bog - matrijarhat sa predvodnicama zgodnih, silikonskih Amazonki.
Za njima ide LGBT lobi, koji je uspio da osvoji sve što niko do sada nije, zaštićeni su ko' mečke, a one države koje ih ne podržavaju, smatraju se najgorim bastionima mračnjaštva, koje treba uništiti. Ako kao država ne podržavate LGBT lobi, nećete imati nikakvog kredibiliteta, a o novčanoj pomoći svjetskih organizacija, možete samo da sanjate.
Proces satanizacije svega onoga što je do juče bilo normalno.
Na drugoj strani, crnogorski ministar za ljudska prava i prava manjina, gospodin Ferhat Dinoša, dobija prijeteće izjave o smjenjivanju sa funkcije, jer je čovjek normalan i odudara od bolesnog okruženja, koje hoće da ućutka glas razuma. Pošto ne podržava LGBT lobi, em nije moderan, em neće u Evropu, a sa njim ni cijelo , konzervativno, crnogorsko društvo. Takvo je stanje u Crnoj Gori. A kako je u susjednoj, bratskoj nam Srbiji? Gle, u prvim redovima, predvodnik velike parade ponosa, je srpski ministar za ljudska prava. Blago Srbiji kakvog ministra njedri. On im krči put u novu, modernu Evropu, da Srbija bude na braniku veličanstvenog ponosa, zvanog LGBT lobi, koji hara svijetom. Srećna Crna Goro, budi prva koja ne želiš da uđeš u takvu Evropu, čuvaj ministra kao zjenicu oka svoga, čuvaj božije i prirodne zakone. Ima li kraja pošastima i ljudskim devijantnim seksualnim ponašanjima? Ne, otvorili smo Pandorinu kutiju, iz koje s prvo izašla dječija prava, pa prava , naizgled ugroženih žena, pa LGBT lobi, a za njima u ponosnoj paradi nastupaju: pedofili, silovatelji i nekrofili i svi ostali poremećeni umovi. Jer zašto dozvoliti jednoj manjinskoj grupi da ostvari svoja prava, a drugi ne? Zar nisu svi isti u jednome- u ispoljavanju neprirodnog seksualnog ponašanja? I još s ponosom govore o svojim naprednim shvatanjima, gledajući na nas heteroseksualce, kao na zaostale ljude i čudeći se, kako mi to ne možemo razumski da pojmimo. I svi oni idu kod ministra za zaštitu prava manjina. Ovim tempom kojim sada napreduju, ubrzo će osvojiti više od pola zemljine kugle, ove jadne Zemlje koja svašta gleda i trpi, a šta nam tek donosi budućnost? Neka nam je Bog upomoć.
I onda razmišljam da osnujem manjinu nas običnih, heteroseksualnih stanovnika, koji ćemo otići kod nekog budućeg ministra za ljudska prava, da pokušamo da se zaštitimo od " tuđih " prava:


- roditelji od nasilne djece,
- muškarci od nasilnih žena,
- heteroseksualci od LGBT lobija i pedofila.

ZAŠTITITE ME!!!!!!!!
- jer hoću da očuvam svoje psihičko zdravlje,
- jer hoću da živim u sredini koja će mi to omogućiti,
jer hoću da zaštitim svoju djecu da ne gledaju gayeve kako se ljube po
parkovima, misleći da je to normalna pojava.
- jer hoću da zaštitim sebe i svoju porodicu od neprestanih ataka gay
filmova i serija na televiziji.
- jer zahtjevam da me država zaštiti, kao rijetkog pripadnika ljudskog roda,
koji je zadržao stare etičke vrijednosti.
- jer hoću da viknem glasom razuma i kažem: NE!!!!!!

Nesrećna civilizacijo, ističu ti posljednji minuti postojanja. Zaustavila se kazaljka na pet do dvanaest, samo što to mnogi nisu primjetili i nisu svjesni opasnosti u kojoj se nalazimo. I krajnje je vrijeme da se odupremo svim bolesnim pojavama, koje nam se nameću već dugi niz godina, a plasiraju se kao uslovi ulaska u Evropsku Uniju. Pa možda i ne treba toliko grčevito da se borimo za ulazak u takvu Uniju. Ako ne vjerujete da smo već u Evropi, uzmite i pogledajte geografski atlas. Niko nas odatle ne može protjerati, ako se ne utremo i nestanemo sami.
I da li treba da spalimo sve knjige, koje su do sada važile kao vrijedne civilizacijske tekovine, knjige iz etike, psihologije, filosofije, religije, jer sve što je nekada imalo važnosti, sada postaje predmet prezira, srama i podsmijeha?
I ona predviđanja oko smaka svijeta 2012 g. mi djeluju kao logična završnica svega ovoga što nam se sada dešava. I u neku ruku, to bi bila katarza za sve pošasti, kojima ne možemo stati na kraj. I ne bih ni za čim žalila. Ionako već sada živimo život u gradovima koji nose dva prepoznatljiva imena - Sodoma i Gomora, I zavladala je opet ona stara:

" Čega se pametan stidi,
budala se ponosi ".

8.10.2010.g.

SUSRET S MAJKOM


Zvono na vratima i čekanje,
blistavo lice i suze,
radost i nevjerovanje,
toplota u majčinom zagrljaju.
Razgovori i misli, prolaze minuti,
saznanje o kratkoći susreta,
o propuštenim godinama i satima.
Vrijeme ne stoji, ne može mi vratiti
ništa od onoga zbog čega osjećam tugu,
tačka na kojoj sve prestaje i gdje sve
ostaje su oni moji grobovi, kojima se kao
pas, vjerno vraćam.
I to je vječno i to je jedina istina.
Sve drugo je trenutak.

                                                       29.08.2010.

I OPET KIŠE GOVORE


I kad počinju kiše da govore
znam da si u kapima ti
znam da su tu i riječi prećutane
i grč misli o neizrečenome.
I hladna jesenja kiša govori,
ono što nisam htjela da znam,
i sjeća me na vodene staze,
ulice kojima koračam sad.
Okrećem glavu da ne vidim,
gole grane dodiruju mi lice,
žurim , a ne mogu da pobjegnem,
svuda su tvoje ulice.

О РАСТКОВОЈ КЊИЗИ " ЉУДИ ГОВОРЕ "

     Пријатно сам била изненађена, послије читања ове књиге. На мене је оставила дубок утисак, како по својој необичној форми и слободи писања, тако и по порукама које шаље. Писац није био ограничен формом. Структуру романа је правио онако како се њему чинило погодно у датом тренутку. Личности нису повезане радњом, како то обично бива. Овог пута су повезане самим интересовањем путника за њих, сада, у тренутку, ван временског обиљежја, у оноликој количини, коју одређује путник. И интересовање за њих је површно, ништа суштинско и дубоко, више приповједачко, ослобођено терета емоција, нема емоција и зближавања, само нарације. Путник одређује када ће се позабавити личностима са острва, када ће се препустити сопственим размишљањима, када ће сву своју пажњу, сконцентрисати на описе природе и промјене у њој. Цијела књига је написана као импресија о животу људи, који су сведени на ограничен и скучен простор једног острва. Све њихове судбине, заробио је на том малом мјесту. Можда је због тога и импресија о свему томе много јача, концентрована на мали простор, који ограничава кретање и материје и мисли. Сву набијену енергију и немогућност напуштања острва, подстиче описима начина живота тих људи, који живе без струје, тако да тама обавија готово цијели први дио књиге. У тами се наслућују ликови, мушки, женски, страри, млади, ни један јасно исцртан, само назначен, само дат у основним цртама, само да се наслућује. Не може се разумјети ни повод доласка самог наратора, на ово острво, али његова жеља да барком пређе до острва, чак и по времену које је ризично за путовање, чак и под тешким условима који су му предочени ( недостатак струје ), говоре о његовој радозналости, говоре о нечему много јачем, што га тамо вуче. Ликови су мирни људи, углавном задовољни својим животима и у тој маси , истиче се један млади човјек, који своју судбину, која га је везала за острво, види као своју смрт.


"– То је била жеља мог оца; да овде останем. Ја сам служио у марини. Путовао сам до Кине и Сиднеја, и све то ми се врло свидело. Да сам остао у марини, до сад бих био марешал (наредник) поморски, имао бих добру плату. Нешто значи бити марешал; и то је живот који нешто значи, који је за мене!

– Нисте могли убедити оца да попусти вашој жељи?

– О, све ми је то било досадно. Чак нисам ни покушао да убеђујем. Чим сам дошао, мајка ми је нашла девојку, и одмах су рекли свима да сам верен. Они су се уплашили да неће имати ко да настави овај занат. Као да је то занат!

– Девојка вам се није свиђала?

– Не, она није била ружна, али ја је нисам ни гледао, a кад сам је најзад погледао, имали смо већ двоје деце и била је стара.

– Али сада волите своју жену?

– Како могу да их волим, кад ми је цео живот упропашћен!

– Зашто мислите да вам је живот упропашћен? Видели сте много света и сада живите на миру у селу које ми изгледа јединствено; имате децу!

– Ја више никада не могу изићи из овог села. Још сам млад a живот је за мене сасвим свршен. Да сам постао марешал, могао бих покушати у животу још и много штошта друго. Сада је сасвим свеједно: живео или умро.

– Али ко вам може бранити да покушате још увек друго шта у животу и у свету! Жена и деца ће вас чекати.

– Не верујем да је могуће. Да нисам подузео занат, још бих и могао. Овако, данас треба наловити рибу за ручак, и сутра за вечеру итд. И који је онда дан кад могу поћи a да сви због мене не буду гладни тога дана!

– Овако сте бар у својој земљи. Не волите своје село?

– О, могао сам увек доћи доцније. Овако не волим ни њега, ни икога; ни мајку која је тражила девојку, ни оца, ни брата, ни децу. Мислим да не волим никога. Они су ме сви уништили. Нарочито ме је отац уништио. Да ме је убио не би ништа горе учинио."

У другом дијелу књиге се не говори, али се осјећа, да је болест младог човјека Пипа, изазвана његовим константним незадовољством животом и тако се његова судбина издваја од свих осталих судбина људи са острва. Други дио је у неку руку, расплет наговијештених мотива из првог дијела. То се посебно односи на Пипа . Његово опоравак говори о прихватању сопствене судбине и неминовног, оног од чега није успио да побјегне.
И путников састанак са Ивоном , није никакво заљубљивање, није ни чежња за љубављу, већ, ето само игра, изазов, тренутак који жели да доживи, да љепоту острва оствари у љепоти жене. Само један разговор, један загрљај , на том чудесном острву и ништа више.
     У трећем дијелу, можемо уочити сву умјешност Растка Петровића као писца, који на изузетан начин описује природу, док уједно размишља о животу. Јер није без разлога повезао буре, муње и громове у природи, са својим тешким и суморним размишљањима о животу, о постојању и смислу постојања.

"      Свуд око мене, до у бескрај, једино вода, ваздух, земља и небески огњеви. Птице и слепи мишеви који лете између тога. Рибе које пропливавају. Има свакако ситног језерског звериња тј. има елемената који су вечити у васељени, и чија се вредност, у вечитој трансформацији, не мења. И има елемената који представљају живот, који су чудо, не само зато што постоје, већ и у односу према оној првој категорији. Ови уносе у вечите елементе нешто необјашњиво и на изглед пролазно.

Затим, исто тако на изглед ефемерно и неприродно као птица и слепи мишеви, струје кроз свет електричне реке, матице зрачења и таласи. Невидљиве експлозије и катастрофе односе оно што је у непосредној мојој близини, у висине које се не могу цифрама означити; и страховите катаклизме доносе силу висина, као безмерне водопаде, чак на ивицу чамца који од тога подрхтава.

Од тог планетског сурвавања вода игра; разливено сребро. У непосредној мојој близини акватично биље диже се из воде. Својим дугим лишћем оно дише ваздух над водом и својим стабљикама воду. Рибе пропливавају кроз стабљике. Слушам лагани шумор овога биља и гласна довикивања птица у висинама. Чује се шум ваздуха и воде, a из даљине допире лавеж.

Поред свега тога, називам опет, по навици, то ноћним ћутањем и тишином. A ипак разазнајем да никада природа није била у живљем, у општијем шуму и разговору, у жуборењу. Чујем животињу кроз шевар, чујем шуштање гранчица у дрветима. И цео би свет то назвао тишином. Једино зато што се ништа људско не меша својим гласовима у жуборење предела у ноћи. Довољно је да човек замукне па да се гласови природе дигну ослобођени a да он све то назове: тишина.

Сва природа около је у јединственоме раду сарађивања. Рекло би се да је све у природи ново и као да је тек постало. Све иде тачно и са заносом и овај живот земље и неба ужасан је и величанствен. У односу на живот организама, јер га ови не могу изменити.

Да, то је оно што је вечито, та стална свежина постања, та присутност постања, a оно што га види, осећа, поздравља и потврђује, мој дух и ја сав, пролазно је; непрестано на самрти. Нема у мени никакве жалости за тим, никакве жалости, али узбуђења: да. Да ли могу да напишем то једном сад и више никада? Јер нико више неће веровати; ни ја више нећу веровати. Али сада: да! Веровали или не веровали! Жао ми је живота ове последње биљчице, као и мога. Не сувише, таман колико да је исто; или можда мало више ове биљчице, a ипак тако мало да је могу и ишчупати док размишљам ово a да немам никакве гриже савести. Жао ми је и свршетка покрета чамца који се њише. Или не, све је то лаж јер је мисао. Нећу да мислим. Нећу да мислим, и ево више не мислим. Не жалим више никога. Не жалим више ништа. Живим само својим ћелијицама, само ћелијицама. Као биљка.

Муња која суво ошину небо показа одједном све обале језера до највећих прецизности. Барке које су укотвљене неколико километара даље уз обалу, мреже, врбе над њима. И показа читав ред брда и Монт Паланкинос који као да својим зидовима држи небо. Сва природа би оштра и плава као умрла усна. Једна звезда паде чим се поврати мрак. Засењен, не видим више ни тамне профиле дрвећа и блискога брега: свет се сузио на мало сребрне воде преда мном и на сазвежђа изнад мене. Погледах у једном правцу и видех најсјајнију звезду како одлете косо у неки далек простор изван земље. Њена слика, начинивши тај исти пут у супротном правцу, по језеру појури право мени, до самог чамца, где се одједном угаси. Заблуда ока савршена: видим истовремено једну звезду која лети изнад мене и једну која лети право на мене. Повијем се у барци, као да ће ме погодити. Природа баца своје метеоре, своје муње, и слике својих муња, немо и убилачки као првога дана.

Дрвета која се примећују или не преко дана док људи живе крај њих, сада живе свој пуни, интегрални живот. Сваки лист има слепи напор да се одвоји од суседних листова како би што потпуније дисао. Осећам то, и онда несвесно раздвајам прсте на рукама како би их ваздух што боље обавио. Од горе до доле и било с које стране на другу, ниједне мисли. Све што је човечанско најзад спава и дубока људска дисања исто су тако мирна као дисања шума. Моја мисао такође више не ради. Само да закључи да живи и да је ту једина. С времена на време она покушава да полети. Удара се о све око себе као слепа птица. Затим остаје мирна и задихана.

То није лепота око мене (видео сам толико језера и ово није ништа чудније од осталих), већ исплетени живот онога што сачињава природу. То није језеро на коме сам, већ један грдан сплет закона и сила; и мој живот у томе гори као пламичак. Ноћ је безмерна."
....................................................................
"Затим још севају муње и падају звезде. Падају, падају. Каква страховита ноћ метеора. Демонска! Зашто не демонска? То је један од положаја нашег сазнања у свему осталом.

До краја ове ноћи (вечито!) човечанство не постоји. Његова мисао не постоји. Само овај део површине земље, једне од космичких тела у ноћи, у општењу са другим телима, другим космичким силама у простору. Птице овде и тамо ћуте у лишћу. Зора, када се дигне, доћи ће као и да је последња. A ми? Ми не тражимо ништа боље до да будемо заборављени. Зар? Заборављени."

     И опет ефектна завршница романа, препуна звукова, описа крика који може бити крик умрлог или крик новорођеног. Растко поистовјећује битност тог исконског крика, поистовјећује га са сликом крви, јер је крв и на почетку и на крају. Асоцијација крика и  крви , да ли за нечији крај или за нечији почетак или истовремено, јер живот и смрт су једно, јер живот и смрт се преплићу, сачињавају круг онога што зовемо постојање.

" Одједном страховит крик, пењући се и спуштајући, звук сирене, прелете преко језера. Има доста времена да су потмуло у ушима сви елементи из којих је састављен. Као у музици где се одједном среде у један вапијући глас. Дремљив, мора да давно чујем слабе и неодређене гласове. Из њих се одједном изградио и прелио овај крик. Несвесно сам га упознавао пре но што се изградио, a кад је дошао познао сам га као тешкога познаника. Он је оштар, челичан, љубичаст и врео, мириса на сумпор. Све је у њему механичко, електрично и неумитно. Рекло би се оштри писак сирена. Као да објављује пожар, несрећу, судар. A за њим опет ћутање. Ћутање, ћутање. У њему има ипак нечега страховито болног, људског, човечанског и вапијућег; у томе крику, електричном и механичком који долази из људског грла.

Неко који је у ропцу, чије је тело расцепано, који губи крв. Неко који умире, кога убијају. То је крик који је изишао из крви, као каква звучна експлозија из сусрета крви, ваздуха и простора. Тај крик, који се, ево, апсолутно идентично понавља, исти је као ова муња у простору. Он осветљава нагло, одједном, нешто што ја на дану нисам уочио, јер је сувише много предмета било заједнички осветљено и звучно. Ја сам знао цео предео a ипак ми је само муња показала онај градић у другом плану, иза језера. Видео сам толико људи у овом месту али је било нужно да буде потпуна ноћ, тишина, па да ми један крик осветли одједном цело једно трпљење; трпљење у томе човеку што виче, што је био загубљен у тој гомили и сада одједном звучно издвојен једини, једини је присутан, једини у овој природи, над црвеном крвљу коју губи, над водом, над биљем, у гашењу метеора.

То може исто тако бити жена као и човек. Снажно створење. И мора бити човек или жена који умиру; јер се иначе не виче овако, људски и механички, и телом и духом, силовито.

Излазим из чамца, идем лагано уз обалу, у томе правцу. Мислим: Како не потрче сви онамо! Сви прозори нису затворени, a људи, до којих допре тај глас, не могу a да се не пробуде. Видим да су неки прозори уистину осветљени. Погађам да су тамо људи сели у постеље и прислушкујући врисак говоре шапатом са женама. Али зашто не пођу да виде шта се догађа? Чујем, затим, такође људске гласове негде иза кућа да се, као папрати уз високо дрво које чупају елементи, скупљају и пужу уз велико, страховито крештање. Један једини страшан глас пење се и превија, залета се између свода и језера, из ситних, узбуђених људских гласова; страшно ситних и прецизних.

Видим их у помрчини, пред кућом. Неколицину. Не видим никога засебно, већ све заједно. Више нагађам. Не знам има ли жена међ њима. Прозори околних кућа су сасвим мрачни, али мора да се оданде љубопитљиво слуша, мора да су лица узбуђених девојака или жена, изнутра, уз саме прозоре. Жена, јер сад се јасно разазнаје да је то жена која виче, кричи дивље у кући на којој између преклопљених капака сија дуга, светла линија. Људи говоре полугласно. Ја не разазнајем, не слушам њине речи; они не примећују мој прилазак; ипак разумем јасно шта се збива. Чак ме не занима ни шта је ту, ни што сам ту. Једино: ја сам ту дошао и сад сам ту. Свакако да је страшно доцкан. "



Још један интересантан дијалог, који сукобљава два погледа на живот, онај оптимистични и онај песимистични. И кад боље размислимо, оба су у праву, јер под теретом свакодневних брига, често помислимо да је цијели живот само патња и мука и да га таквог не вриједи живјети. Али кад наиђу бољи дани, сагледамо сву љепоту живљења и свега онога што нам он доноси, схватајући ипак да је живот само један и да га требамо одживјети на начин како то најбоље умијемо и знамо.


" – Налазим да је глупо живети; ето то. Ево, цео свет жали ову жену зато што пати, и ова је као све жене заиста јадница, али, што се мене тиче, ја жалим пре свега тога што се рађа. Зашто да живи, шта ће њему да живи! Да би прво јео свог оца, па онда њега његова деца и најзад да цркне.

– 'Ајде, 'ајде, – рече други. – Претерујеш. Као увек. Зар би се могло живети без деце? Ја волим своју децу, и не налазим да ме једу. И после, не можемо рећи да нам у младости није било добро. То због нас трпе овако жене, јер ми волимо да их волимо. И децу да волимо.

– Шта ће му да живи, кад је то све исто, и кад ће то увек бити исто! Биће леп и млад и вероваће да може шта хоће, a уствари, може само једно једино, a то је оно што су сви могли. Ништа боље ни више. После ће бити стар, стар.

– Као ти, рецимо! – рече онај насмејавши се.

– Као ја. И кад буде видео девојку, неће имати снаге чак ни да је пожели. Јест, као ја. Ако би требало родити се понова, и ако би ме питали, ја бих рекао: Не!

– Иди цркни. Премлаћен! Лажљивче. Ја да имам да се родим, и без руку, ја бих рекао: Да, да! Опет млад и луд, ма и без руку, ма и у сраму. Опет.

– Да, опет, – понови човек иронично. – Опет!

– То може бити такође и девојче!

– Апсолутно, и девојче. То је чак вероватно.

– Кад би требало да се понова родим... Мислим на све то... Замислите, тај дечко који дође, који расте, расте, и који остаје док ми одлазимо. Ускоро само они што су као он биће на овом језеру. Ниједан од нас; баш ниједан! Нигде у свету ниједан од оних што су данас. Онда бих волео да се родим опет, не да растем, већ да се нађем међ њима, па да погледам свуда у круг.

– И на ком крају света би хтео да то буде? Можда баш овде?

– Да, баш овде ако треба.

– И онда би опет имао да умреш, и опет би желео да се понова родиш да би опет погледао и тако редом.

– Опет бих то желео.

Човек који је говорио у почетку весело, растужи се очито. Његов глас постаде врео и несносан као код алкохоличара.

– Мислим да је сад већ готово. Бар се оданде више ништа не чује.

– Готово? Тек почиње, – рече онај смејући се, – тек почиње. То један нови човек пушта први пут свој глас."
.......................................................
"То је чудно како ће он живети. Никад се не зна како ће живети човек који тек почиње да дише. Волео бих да знам шта ће рећи о животу када први пут буде требало да нешто каже о њему. Смешно је како људи говоре о животу. Сваки има свој суд о њему... Треба поклати све петлове. Чак ако би дан и заборавио да сване – каква глупост! То није да би певали, већ да би себе разбудили. Шта ме се тиче шта ће мислити о животу. Шта мислим ja o животу? Ја говорим много о њему, али, да ли заиста мислим о њему? Шта ће бити тај нови човек? Рибар? Можда и нешто сасвим друго! Можда ће ићи да живи на другој страни! Ми не можемо ништа да знамо о томе шта ће бити са животом једног човека. То може бити једна јединствена ствар: живот који тек почиње. Јединствена.

Ја? Не, ја не бих хтео да се може понова почети. То може бити јединствена ствар... Јединствена..."

     Реалистична размишљања о животу, о његовој јединствености и непоновљивости, о непознаници људских судбина, којима се не треба много ни оптерећивати, јер свака је судбина јединствена и написана само једном.








 

Grad Teatar Budva ( završno veče )







„ TRIBUTE TO NIKOLA MIMA MITROVIĆ“





20.avgusta je završen ovogodišnji program „ Grad teatra Budve“, veličanstvenim jazz koncertom pod nazivom „ Tribute to Nikola Mima Mitrović“, a u izvođenju Soul Connection Big Band- sastava muzičara, koji su se izuzetno sakupili za ovu priliku, da odaju poštu tragično preminulom jazz muzičaru Mimi Mitroviću. Koncert je bio organizovan na platou između dvije crkve, na maloj ljetnoj pozornici u prelijepom ambijentu tople , ljetnje večeri. Pred velikom publikom, svoje umijeće u jazzu su prikazali velikani ex YU scene Duško Gojković, Stjepko Gut i Lazar Tošić, uz pratnju mini sastava RTS Jazz Orkestra, koji su činili četiri saksofona, tri trube, dva trombona, klavijature, kontrabas i bubnjevi.

Koncert je započeo specijalnom kompozicijom „ Mimo od Budve“, koju je komponovao Duško Gojković, i koju je posvetio porodici Mitrović, u znak sjećanja na svog prijatelja Nikolu.

Izvođene su kompozicije , koje je takođe napisao Duško Gojković u okviru projekta „ Balkan jazz“. Kompozicije su jako interesantne, Duškovi noviteti u svjetskoj jazz muzici, koji obradom starih pjesama , sa područja bivše Jugoslavije, makedonskih i dalmatinskih motiva, daju originalan i prepoznatljiv pečat balkanskog melosa, ukombinovanog u jazz muziku. Prvi dio koncerta je bio sav posvećen kompozicijama iz tog „ Balcan Projecta“, dok je drugi dio koncerta bio kombinovan , kako Duškovim kompozicijama, tako i sa dobro poznatom Gershvinovom pjesmom„ Summertime“ . Za mnogobrojnu publiku, ljubitelje jazz muzike, trajanje koncerta od dva i po sata, bilo je malo, s obzirom na odlično izvođenje , koje su nam priredili Duško Gojković i muzičari „ Soul Connectiona“. Efektna završnica ovogodišnje manifestacije „ Grad teatra Budve“.

UMJETNOST STVARANJA



( pisci o pisanju )



O pisanju Emil Sioran kaže:

„ Zašto objavljujemo knjige? To je nešto vaše što vi projektujete vani, nešto što mora da izađe, i što nije dobro zadržavati u sebi, pošto je pisanje način oslobađanja od sebe i svojih opsesija. Literatura je oslobođenje. Izraz je najefikasniji način rasterećenja. Nikad to nije negativno. Kad ima mogućnosti da se čovjek oslobodi od nekog iskustva na taj način, ne treba ustupiti. Pisanje je eksplozija u riječima.

Andrej Makin , suptilan pisac, suptilnog duha, osjeća svu moć pisane riječi, koja za njega znači sve.

„ U pisanju istražujem vječni djelić tuđe duše. Još od djetinjstva sam osjećao potrebu za tim poetskim traženjem. Želim da prenesem neku svoju poruku za koju smatram da je važna, moj pogled na svijet, moje shvatanje besmrtnosti, beskraja. Moj cilj u literaturi je da otkrijem dio vječnosti u svima nama, a ne da lijepo rasporedim riječi na stranici. Na pisanje me podstiču uspomene i sjećanja. Čovjek koji se sjeća, već je stvaralac. Dok se sjećate, ponovo doživljavate događaje na neobičan način, jer vršite izbor važnih trenutaka. I tada ste potencijalni pisac. Sjećati se znači otkrivati svoju dušu, znači dotaći ono neograničeno što je u drugima.Uloga pisca je da zaustavi trenutak dok piše. Svaka osoba ima aplitudu sreće, nesreće, radosti. Moju treba pomnožiti sa hiljadu zbog pisanja.“

I stojim pred napisanim djelom. Upijam tuđe misli i osjećanja. Gledam film nekih drugih života. U svima njima pronalazim djelić sebe. To može biti poneka misao ili čak lavina osjećanja koja izbijaju sa napisanih stranica listova knjige koji šuškaju u noći. Oduvijek sam se divila toj nesebičnosti pisaca, koji kroz ispisane redove, daju dio sebe. I uvijek osjetim blaženstvo, zbog date mi mogućnosti da otkrijem neke tuđe živote, da ih kradem, osvajam i čuvam u sebi, kao najljepše trenutke u kojima se zaustavlja vrijeme, u kojima se spaja vrijeme i stvara vječnost. I uvijek mi zastane dah, pred ljepotom izgovorene ili napisane riječi, umjetničke slike ili snage muzike, koja često u meni izazove suze, jer u tim trenucima, umjetnost stvaranja osjećam u sebi. I onda se javi želja da sebe iskažem drugima, nevješto, onako kako znam i umijem, ali iskreno. I znam da su nam date riječi, slike i muzika, kao mali način da dio sebe poklonimo drugima. Ali stalno osjećam veliki teret nesklada između onoga što osjećam i onoga što uspijevam da iskažem. Prokletstvo u neiskazanom, prokletstvo u očekivanom i nesaznajnom. Prokletstvo u željenom i traženom. I znam da ću zauvijek ostati iza zamagljenog prozora, naslućujući da iza njega postoji svijet, za mene nedostižan, koji nisam u stanju da razumijem, ali mi je kao kob, data svijest o njegovom postojanju. Tako je i uzaludan sav naš trud, da raspravljamo o bilo čemu, Bogu, ljubavi, životu. Nema istine, svi smo u pravu i svi griješimo. To je samo potvrda o nesavršenosti ljudskog bića, koje nosi božansku luču u sebi, a nikada ne zasvijetli univerzumom. I tako me grizu neizrečene riječi. I tako ih nosim u sebi. Onako nesavršene, peku me i razdiru. I onda napišem nešto. A znam da to nešto je ništa, ali mora da izađe iz mene. Tako teret neiskazanog proživljavam ja, a kako to veliki pisci nose u sebi, kako preživljavaju porođajne muke, dok se rađa novo djelo?

Klod Simon vrlo jednostavno opisuje proces svog stvaralaštva.

„ Prije nego počnem da pišem po papiru, u meni nema ničega, izuzev bezoblične mase osjećanja, manje- više nejasnih, nagomilanih uspomena, manje – više jasnih, i neki vrlo neodređeni plan.“

Milan Kundera govori o romanu.

„ Roman je postao problem mog života. Ono što me najintimnije veže za veliku avanturu romana, to je onaj neprekidni pokret koji se sastoji u impliciranju svoje subjektivnosti u enigmatičnu objektivnost svijeta koji nas okružje. Roman je uporno traganje da se shvatri onaj drugi, a to shvatanje nam omogućava da upoznamo sami sebe. Roman ne može da se svede samo na jedan odgovor. Roman želi da se dokopa svih izvjesnosti, svega što je poznato, da bi se od toga napravio problem. Napisati roman znači formulisati jedno pitanje. Izmisliti junaka, znači živjeti sa nekim drugim, izaći iz sebe, živjeti sa junacima koji misle drugačije, obuhvatiti i suprotstaviti različita mišljenja, to je smisao romana. Roman treba da pokaže život kompleksnijim nego što ga vidimo. On upravo i pokazuje kompleksnost stvari i ljudi.“

Sebe najviše nalazim u pristupu Časlava Miloša, koji umjetnost stvaranja gradi kroz strast i žudnju kojom doživljava svijet oko sebe.

„ Uvijek se bojim nemogućnosti da utolim žeđ za svijetom, glad za stvarnošću. Moja posljednja zbirka pjesama se zove „ Neobuhvatna zemlja“. Taj naslov daje manje – više odgovor na to za čime ja uvijek žudim: da se zasitim svijetom, da upijem svijet i da to poetsko stanje izrazim. Nažalost, poezija izražava samo jedan mali postotak onog što osjećamo pred stvarima i pred svijetom.“

Poznati peruanski pisac, dobitnik Nobelove nagrade, Mario Vergas Ljosa , govori o transformaciji čitaoca u pisca:

„ Prije nego što sam postao pisac, bio sam kao i svi – čitalac. I možda sam kroz fascinaciju koju sam doživljavao preko čitanja, tj. kroz taj imaginarni život koji sam ja sebi prisvajao, vjerovatno tada otkrio mogućnosti da dodam svom životu jednu širu dimenziju,raznovrsniju, i da je ta fascinacija postepeno stvorila u meni želju, ne samo da trošim te imaginarne živote, koje su drugi stvorili, nego da i sam stvorim svoje sopstvene imaginarne živote. Uvijek sam mislio da je literatura vrsta kompe -nzacije, jer vi sanjate o nečemu različitom, drugačijem. Ja mislim da je polazna tačka književnog poziva uvijek odbacivanje, neprihvatanje realnog svijeta i života koji živite i način ispoljavanja nezadovoljstva prema življenju.“

I dok M.V.Ljosa, pisanje vidi kao težnju za nečim što nismo, htjenje nečega čega nemamo, Ežen Jonesko sa puno optimizma pristupa umjetnosti stvaranja, i za njega je „ pisati, izmišljati, isto što i ponovo se roditi. To znači osjećati i dati osjetiti, odnosno doživjeti. Zamisliti biće jeste što i izmisliti, jeste konstruisati, to je mašta, ali zamisliti, to je ponovo naći, ponovo otkriti, ponovo stvoriti, ono što je bilo, biće i jeste. Pisati jeste otkrivati.“

I možda je u pravu M.V.Ljosa, kada kaže da je „ nezadovoljstvo baza književnog poziva i baza svakog stvaralačkog poziva. Mislim da, ako ste u dubokoj harmoniji sa svijetom i životom, vi nemate potrebu da stvarate druge svjetove, ni druge živote...Zato me je interesovalo, već odraslog, šta se nalazi iza te transformacije stvarnosti u priču. Da li je to težnja da se od proždrljivog vremena spasu neka iskustva koja su mi draga ili želja da se oslobodim, transformišući ih, nekih bolnih i strašnih činjenica, ili samo opijenost riječju i slikom?“

I svako od nas treba sam da nađe odgovor na pitanje, zašto čitamo i zašto ne možemo odoljeti magiji pisane riječi? Za sebe znam da ću joj uvijek biti rob i doživotni poklonik.



( u tekstu su korišćeni citati iz knjige „ Razgovori u Parizu“ Branke Bogavac )

         U SUSRET MISLIMA VLADANA DOBRIVOJEVIĆA

Sa prozom Vladana Dobrivojevića, susrela sam se slučajno, tumarajući, već po ko zna koji put, po naslovima pročitanih knjiga gradske biblioteke , koja je skromno snabdjevena. U moru naslova, privuče me interesantan naslov „ Legenda o zemlji zrikavaca“, zaista primamljivo i neobično. Nisam znala šta mogu od nje da očekujem. Započela sam sa čitanjem, i kako ispred mene uvijek stoje papir i olovka kada čitam knjige, u nadi da ću uspjeti da izvučem neki citat koji bi se meni svidio, koji bi se srodio sa mojom dušom, nemalo sam bila iznenađena, kada sam počela da prepisujem i vadim citate odmah. Od prve stranice, od prvog podnaslova Pod klepsidrom. To se i kasnije dešavalo sa ostalim mislima izrečenim u kratkim, ubačenim pasusima, koji dijele knjigu na taj način što se između događaja, koji su dati kao slike, ubacuju ti pasusi, nazvani Iz knjige gostiju. Međutim, ne čitajući knjigu polako ( jer ja tako ne umijem, knjige gutam u jednom dahu ), shvatila sam da stojim pred štivom koje je za mene , koliko izazovno, toliko i nesavladivo. Shvatila sam da ovaj roman nije običan roman. Bila sam jako tužna što knjigu nisam mogla da razumijem. Pomišljala sam i da odustanem od čitanja, shvatajući da, što je moj napor da nešto shvatim veći, da mi se otvaraju sve veće jame nepoznavanja onoga o čemu čitam. Ali prelijepi stil pisanja, koji sam nalazila u svakoj rečenici , sprječavali su me u tome. Onda sam počela da razmišljam o tome šta se dešava? I Vladan Dobrivojević i ja govorimo istim jezikom, ali da li moguće da se dešava ono dobro poznato Ko ima uši neka čuje?Žalila sam što su moje uši izgleda tada bile zapušene i nisam čula ništa od onoga što mi se kazivalo. Uspjela sam da shvatim da se radi o piscu koji je virtuoz sa riječima, koji se sa riječima igra. Kakva je ta njegova majstorska igra? Svi znamo te riječi, jer govorimo istim jezikom, ali niko od nas ne zna tu igru , kojoj je on našao ključ. To me fasciniralo i zainteresovalo da malo više nađem o njemu na netu. Ako ga već ja ne shvatam, da pokušam da ga shvatim, jer me moja nemoć u nerazumjevanju knjige natjerala na to . I tako sam ušla u igru. Našla sam šture isječke iz novina u kojima se on pominje, a pažnju mi je privukla jedna rečenica koja je glasila :

najveći živi srpski pisac nije ni jedan od prononsiranih, već skrajnuti i samozatajiti Vladan Dobrivojević.

Kako me bilo sramota tog trenutka. Da li je moguće da o njemu ništa nisam znala? Čitam od kako znam za sebe, ni jedan dan mog života nije prošao bez knjige, pa kako sam mogla ostati tako neinformisana? Pitanja koja se me salijetala u sekundi. Onda sam shvatila i zbog čega je to tako. Da greška nije u meni, greška je uvijek tamo gdje je i bila, gdje jeste i gdje će zauvijek biti. U ljudima koji su izgubili savjest, koji igraju samo kako im se naredi. O.K. to nam je svima dobro poznato, ništa novo i ništa iznenađujuće. Znajući klimu u kojoj pokušava da opstane misao Vladana Dobrivojevića, počela sam da čitam „Ime vir-Jeremija“.I gle čuda, upravo ono u čemu živimo danas, upravo ono što mnoge nas Jeremije proganja, dešava se i sa Vladanovim Jeremijom.

Knjiga je podjeljena na 15 poglavlja , a svako poglavlje ima svoju temu:

1.  O nadvišavanju

2.  O mašti smisla

3.  O gomili i obavezi povratka

4.  O vremenu bez glasa u pustinji

5.  O lažnom proroštvu i Vavilonu

6.  O poukama progonstva

7.  O prijateljstvu

8.  O ženi i mužu

9.  O življenju vječnosti ili smrti

10.O opsadi i padu

11.O probi pakla i bojama istorije

12.O novom početku

13.O zavičaju

14.O Božjem imenu

15.O viru imena

Sada već ohrabrena činjenicom, da sam uspjela da shvatim da u riječima Vladana Dobrivojevića, trebam pronaći skriveni smisao, ali da će moja uspješnost zavisiti samo od količine onog mojeg unutrašnjeg „ Ja“, koje je slično, u manjoj ili većoj mjeri samom Jeremiji. Koliko sam i sama Jeremija, toliko ću bolje shvatiti knjigu. Uši su mi se izgleda otvorile. I uronila sam u Jeremiju, jer mi je Bog dao sličnu sudbu. Jeremija je svako od nas društveno neprihvaćen, od zajednice odbačen, usamljenik, često prozivan ludak, jer dati takvu karakteristiku nekome, najlakši je način da ga skloniš u zaborav. Da ga ljudi ne čuju, možda ga vide, ali ga ne čuju. Zaokupljeni svakodnevnim ovozemaljskim brigama, nemaju ni volje, ni snage, ni želje da iskoče iz izbrazdane poljane,koja ne remeti kolotečinu njihovih monotonih života. Tu kolotečinu čine potčinjavanja, odobravanja, uklapanja u društvenoprihvatljive obrasce ponašanja, ma ako se i jačim smijehom drzneš da pokažeš prezir prema svemu tome, postaješ Jeremija. Ali Jeremija ima nešto što su ostali odavno izgubili, a to je Glas. Glas je Savjest. Običan narod je zbunjen, jer u Jeremiji vidi nešto nepoznato, izazovno, ali i opasno, a vladari mrze Jeremiju, jer je on sve ono što oni nisu i što više nikada neće biti, a Jeremija je tu da ih na to stalno podjeća. Vladare grize Jeremijina Savjest, jer je Jeremija ima, a oni ne. Zato je Jeremija trn u oku svakome. Jeremija zna da je njegov zadatak tegoban, toliko je jednostavan, a toliko težak. Jer šta on hoće? Hoće da probudi uspavane ljude, hoće da ih nauči da umiju da kažu „ne“, hoće da im vrati Savjest, koju su oni odbacili. Jeremija zna, da će samo mali broj izabranih biti sposoban da ga čuje. To me podsjeća na Vladiku Nikolaja Velimirovića kada govori o „ Hristovoj manjini“, meni omiljenoj priči.

При том уопште није важно то што је заиста чудо уколико од

неког будем примљен. Уколико је мој говор прави, упиће га

загонетно саздање свемира, и одатле хранити речи ономе ко

уме да им се приближи, ма када.

Sudbina Jeremije me podsjeća I na priču o jednom naizgled mudrom kralju iz knjige “ Ludak” Halila Džubrana. Naime, vještica je zatrovala bunar u jednom gradu I rekla da će svi koji budu pili iz tog bunara, postati ludi. Tokom dana svi ljudi su pili iz bunara , sem kralja I njegovog komornika. Tog dana, ljudi po ulicama nisu ništa drugo radili nego šaputali jedni drugima “ Kralj je lud. Naš kralj I njegov komornik izgubiše razum. Svakako da nama ne može vladati ludi kralj. Moramo ga zbaciti sa prestola. Te večeri naredi kralj da mu se donese zlatni pehar sa vodom iz bunara. Dao je komorniku da pije, a onda I sam popio, a u dalekom gradu, zvanom Virani bi priređeno veliko slavlje, jer kralj I njegov komornik povratiše razum.

Ovo je bila priča o nazovi mudrom kralju, koji se dobrovoljno priklonio masi, ali Jeremija je odbacio pehar ludosti, slomio je glineni vrč o kamenje, govoreći da će se tako razbiti pokvareni narod, većina ljudi koji čine današnje društvo. Narod je bio uznemiren, ali nije imao uši da čuje ono o čemu im je Jeremija govorio.

Јер, све отровно пролазно остаје исто; преодевајући се, све остаје тек поновљиво, и догађај обнављања успомене буђења Гласом, спремно враћајући кључ којем се намах, сврставане у истоветан склоп уроте, повинују тренутно махнитајуће силе датог доба, постаје капија потоње понуђеног избављења.

Kako da shvatim navedeni citat? Kada ti se vrati izgubljena Savjest , ili ako si bio srećnik, pa si uspio da je u današnjem svijetu sačuvaš- to postaje kapija potonjeg ponuđenog izbavljenja.

Ovo mi se čini da je I suština onoga čemu je težio Jeremija I šta je od ljudi tražio. Samo jedno- da imaju Savjest.

I zašto Vladan Dobrivojević često upotrebljava asocijacije vezane za grnčarski zanat? Zato što je glina savitljiva, grnčar je oblikuje po svojoj želji I sopstvenom nahođenju. Skreće nam pažnju da grnčar može biti svako od nas, da je duša sačinjena od takvog materijala, koji se može oplemenjivati, oblikovati po slici Praslike I Praduše koja lebdi u Svemiru, a kojoj je toliko težio I Njegoš u svojoj “ Luči mikrokozmi”. Znači, da li ćemo zadržati sebe I svoju Savjest, zavisi od nas samih I to je naš dobrovoljni izbor. Ostati usamljeni, društveno odbačeni, progonjeni ludaci, ali zadržavajući Savjest ili se prikloniti jednoličnoj masi hodajućih robota ?

Лажу једни друге, јер лажу себе, јер су слагали стварност и повратно се хране њоме слаганом.

Потребан је неки виши терет, заривен у покрету саме Промисли, који ће, користећи испредену тетиву мог бића, затегнути лук изабраништва и оправдати хитнуће преко мостова заштитног прајезика природе. Тако, наиме, постајем Божји глумац. Нисам више само спремиште Гласа, него кажипрст међу шакама којима неизмерна Доброта још једном премесује и упозорењем поправља своје отргнуто дело. То су свакако деонице у којима се збира радост мог трајања, тај само мени знан траг упућивања до неког знака, опомена, пре него што се они обзнане другима.

Jeremija ne predstavlja samo Savjest. Bog mu određuje još jednu ulogu. Da pokuša da dobrotom popravi otrgnuto djelo tj. čovjeka palog u grijehu. Zbog toga Jeremija živi I to mu je misija koju treba da obavi. Mnogo puta je želio da odustane od svoje misije, sagledavajući svu uzaludnost svojih pokušaja.

Премда сам небројено пута помислио да ми они такви нису  потребни, да ћу одступити у пустињску колибу да расађујем звезде по пољима најзад успокојених мисли, ипак је нека сила неодољивог унутарњег обузимања увек потврђивала да сам срастао уз људе, или да су они лавиринт у којем сам судбински урамљен како пре смрти не бих стигао до престола мира.

Jer većina ljudi ne želi da krene Jeremijinim putem i lakše se odlučuju da ispiju pehar ludosti, nego da prime teret Savjesti. I tako se razdvajaju dvije grupe ljudi, Jeremije kao Hristova manjina i Hinomski ljudi koji su ispili pehar ludosti.

У томе се суштински разликујемо, али остајући парадоксално

блиски на тачно насупротним тачкама. Ја, наиме, тражим

заједничког Човека у понуди другом, како бисмо се у њему слили као у исти корен, и како би се наше посебности разумеле у крошњама највиших тежњи дигнутих из подразумевања исте основе. Хиномски људи, пак, ископавају грозу све док из себе не раскопају пакао као лакше достижно зауставилиште времена. Копају паклено дно свих дна, јер ово

преда мном јесте пакао, којег човек носи у себи као могућност.

I nemojte se zavaravati da Vladan Dobrivojević govori o Judejima. Jeremija je univerzalan ,svevremenski I govori o cijelom čovječanstvu, o svim narodima, ali Vladana Dobrivojevića vjerovatno najviše boli I dotiče Jerusalim njegovog naroda.

10.07.2010.